Топола

нвка и чувале у црним корпцама пропалу тековину н доказ неразумљиве великодушности. Празнн рафови зјапили су страшно, показујући голе зидове. Кроз велике прозоре допирала је раокошна светлост дана, а сав се дућан сијао, јер су нам све били однели!

Окретали смо се зачуђено око себе. Пред извршеннм делом застали смо запрепашћено, и питалн се да га нпје испразнила каква чаролија. Пропасг је била очигледна. Више се нисмо могли завараватп надама. Оно, што нам је пре неколпко месеци изгледало још удаљено, бпло је дошло, п са шим нестаде наивног веровања у поштење и задану реч. Сви су обилазпли око наше радње, еамо Је каткад свраћао понеки од прпјатеља, да бп задовољио гвоју радозналост. Дужнпцп су пролазнлн хнтно и окретали главу у страну, носећп на лпцу израз запосленпх људи који немају времена да се баве таквим ситнпцама.

Тако је било и са малпм чнновнпцима које су премешталн нз места. Онп су лролазилп зором поред нашег дућана што је напуштен ћутао у мраку. Одлазнлп су: свакп од њнх односио по један деО' нашег опстанка и удаљавали се, да у каквом другом месту отпочну псти посао. Ми смо увек бпли те среће, јер у нашем месту ннсу службовалп људп од вредностп, пошто немамо нп суда п средњпх школа; нама су долазили онн лоши и упрокаотили нам паланку. Тај'полуппсменп свет доноспо нам је дух раздора, неумерену раскош, п зејао мржљу међ људима, распирући партнске борбе. Чинили смо очајне покушаје да се спасемо, и на све стране сусреталп подсмех. отворено одрпцање дугова или изговоре пуне неосетљивосги. Улоге су се бнле нзмениле, и сада смо ми били ти који емо покушавали да изазовемо племенитост у дужни. па доживљавали нрнзоре од којих смо '-е стидели. Увиђали смо да немамо снаге да заусхавимо несрећу. и одо кобно уверење у судбину прешло Је* са оца на све нас. Грешка је била учињена: ради-

102

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.