Топола

Нека га, нека носи!...

А дебео тефтер тих. којн су носили немилице, дебљао је невероватном брзином, пошто су пам врата била отворена сваком. Ту су имали повереља људи који га иначе нису имали нигде; љихова бестидност заталасала би и најскривенији део љегове душе, те је давао уздишућн, затварајући очи пред нонором у који-је вукао себе и нас. Нама су долазили сељаци које до тога доба писмо пикада видели у дућану. Осетила се лака пљачка, па су се са свих страна скупљали људи и остављали годнпама ненлаћене рачуне. Видећи себе у вртлогу, слаб да одбије пред каквом измишљеном бедом, отац је давао узбуђено, мада је осећао провалију под ногама од које га обузимала вртоглавица. Допуштао је да му се односи испед очију оно чему је био жртвовао живот и што.му је појело снагу, као да је био обузет лудилом давања. Поводљив за осећаљима и болећнв до слабости, он није могао увидети опасност таквога рада. Прошлост га није научила ничему; он је гледао свет наивно, без размишљаља и без стварног разумевања посла и околине. Био је новршан и чист као дете, целога века заштичен јаком и пркбсном појавом свога оца, па је прошао кроз жжвот не осећајући га, и ушао у старост, изненађен тежином борбе ж величином дужности. Ова несрећа била је у томе, што је запао у људе којп су познавали његове слабости и злоупотребљавали их. Негда га поље привлачило себи; плави видик планина и речитост природе испуњавали су га радошћу, и он је свршавао дан мислећи на сутрашњицу, која ће му опет донети задовољства и вере у себе.- Дедина смрт довела га Је поново у ■варош, где је наишао на људе које је био заборавио. Са њима је ишао на партијске зборове, тражећи заборава, бежећи од куће, где га је под ора-

хом очекивала, као претња, сен дедина. Једнога дана обрели смо се у празпом дућану. Пријатељи су се разишли, јер внше нисмо ималж шта да им дамо. У орману су ћутале књиге дуж-

101

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА.