Топола

се чинпло да се то, што нма да му донесе мир, појављује на крајљим гранидама маште. Иије иоклањао нимало пажње животу. Бпло је тренутака када се храбрио и покушавао да сврне поглед на другу страну. У тим ретким часовима душевне чврстине, он се усиљавао да се отме утидају слабодушности п да јасно оцрта себи дужности које су га очекивале. Имао пх је толико! Оне су живеле у породици, у нагомиланим обавезама, које су падале на њега, док је стварао себи тај кутак мира. Дизао је главу, покушавао да се осмехне и да погледа поуздано око себе. То су били часови када се радовао тпхој одлучности, која му јебила тако позната, н заваравао се том кратком плимом пробуђених осећаља. Веровао је да се у љему буди стара снага, да телом струјн новп занос живота, и да ће пред тпм духовним покретом нестати свих Јада.

Све је то било узалудно! Каква сптница, какав узвик пли прпзор, иодсећао га је на онога штоје натмурено спавао под Озреном. Тада му се сопствена слабост чннпла сплнијом него нкада. Бол би га поново узео у своја наручја п водио га самО' долинама плача. Обузимало га страшно очајање,. које љегова тиха прпрода није знала ни испољити нпти савладати, п износило му пакленом пстпнптошћу поједине тренутке онога зпмскога дана дедине смрти.

Његова неумереност у болу и слепо веровањеу судбину где су наше спаге нпштавне и да могу нзменити упапред предвпђене догађаје била јејаено изражена на изборану лицу, у говору п равнодушнпм покретпма. То очајање п уверење преносио је ина послове. Дућан се иразнпо пред навалом мушернја на вереспју. Пред каквом молбом, каквом згодно употребљеном речи или указивањем на племенитост његова оца, он је давао не жалсћи. Вндео је и сам куда то водн и био слаб да се одупре. На какву напомену којега од нас, ов- бп махнуо равнодушно руком п рекао:

100

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.' I