Топола

но, а после сам их имао толико! Живот нам је бжо без радостп. Чинило нам се да у ноћи шета двориштем задихана појава дедпна. Покушавали смо ,да се вратжмо старжм навикама, алж нас свутде пратжо Један непобусани гроб. Често пута нам се чпнжло да нека невидљжва рука проносж двориштем отворени сандук са намрштеним лицем дединим. Из полуотворенпх уста лопжла Је крв; кроз ваздух се чуо звук заошжнута сандука, а црвена течност падала је на кров и крвавила беле кућне зидове.

Отац је био пржвидно миран, и крио под благжм осмејком читаву пустош душе. Били су прошлж лепи дани, када се у раду тражио заклон од свих болова и брига. Он је ишао кроз живот, носећи за собом сенку смрти, верујући више него икад у постојање божанског закона да се сви грехози плаћа Ју. Мада се није ллашио, ипак му је живбт постао немогућан, после толико годжна потпуне вере у себе и убеђења да и у незнању не може нпкоме учинити зла. Био је растужен. У дно срца сишла му Је тежина онога што се не може заборавити и што је појачавала окрвављена сенка дедина. Његов бол није био од овога света; он га је преносио из земаљског света, указивао му на појаву всчности и прижељкнвао вечити мир. Његов дотадашњк жжвот, у који је уносио сву осећаЈност своЈе меке душе, ншчезао му је из сећања као чудом, те се окретао са ужасом око себе, осећајући страшну празлнну на све стране. Недостајало му Је снаге да се одупре савести и да увиди како је био слаб да измени ток догађа Ја. После учињена дела, коЈе су бацили себж на леђа он, жена и брат, указивала се будућност без мира његовој растрзаноЈ души. Ништа га није могло утешити или окренути мнолч на другу страну. Жнвео Је у непоколебљиву уверењу фаталисте да казна мора доћи, ж он ју је очекнвао... То чекање без наде у спасеље, и изгледаље чечега штб је страшно али заслужено, испуњавало га је пеодољивом жељом да се Једном смири. Каткад му

99

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА.