Топола

који су у нереду падали на сасушене образе, давали су његовој погуреној појави нему изразитост ■страдалника.

Бпли смо жртвовали себе паланди, која је ликовала, иако јој нпшта нисмо учпнилп. Кућа је ћутала мрачно под сенком ораха и јаблана. Стара живост угасила се: њу је однео фпјук ветра онога вечера кад умре дед.

Чудном вољом су-дбине поново смо се вратили у дом који смо билп напустили. Поздравио нас је још једном стари орах и у своју радост уноспо весео шум пролећљег лишћа Жуборио је друкчије поточић са врела, и својом једноликом прпчом опомињао на прошлост. Старе познанпце. ласте, зацркутале су у шпроком ходнику велпке куће, п њнхова песма враћала је један део веселостн у ћутљиву зграду, која је трпела под судбпном. Озрен је дрхтао под новим напонима снаге: његов витак граб таласао се под ветром као жито. п потсећао на дисање прпроде, која је великодушио иудила своје радости. А Моравпчка долпна ослободила се знме под којом је била суморпа и јадолика. Повијање њена растпња под ветром чинило се као израз олакшања цред дуго успаваном делатношћу. Она се смешила радосно. као дете пробуђено пза сна каквим дуго очекнваннм, поклоном. Кроз модрикасти ваздух ћутао је Ртањ. и његова необична појава, што пара небо. имала је ■боју етра. Од његова подножја одскачу, као крупнп бели цветови. раштркана села, а са голога врха. и џиновског стења, сплази. полагано у долпну тамно зеленило. Његова је боја живља, уколико се прпближује Моравпцп. која шеврда долином као кривац и бележи свој пут стогодпшњнм врбама које милују таласи. Та жива ограда дели долину п њене боје на два дела: затворено зеленило десном обалом, отворено бујно и пуно жнвота левом, те се намеће мисао да је сва драж тога краја у супротности боја. Мп смо тада живели не видећи све то. Мислим да ми је то ирво пролеће које је прошло незапаже-

98

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.