Топола

тптгдрј сем у нас, и ја сам због тога плакао толико пута крвавим сузама, кад бих се увече вратио кући. Могао сам се спасти да сам хтео и да се нисам дао носптп случајношћу живота. Био сам бацап на све стране, али сам увек налазио на прунгену грану спасења коју ми је иружао рад. Лутао сам светом и нудио у најам своје ожуљене руке. Дајући љих ја сам се давао сав; служећи се њима, ја сам у рад уносно све очајање душе; ожиљци на њима били су хр.ана мојнм јадима, па сам се окрвављених • руку смћјао животу п чшшо га. Често пута је мој труд био попрскан пурпуром тако светлим, да би мп на њему завидео какав плашљивац. Рад ме је привезао за постељу и стеже ме узловима којп се заби.јају у месо. Ја патим и пишем ове редове за оне, који као и ја носе на лицу исписану. историју свога жизота. Да сам био срећан, можда бих данас посио исцељену душу. Ја сам у своме детпњству нагомилавао бол п не зна.јући, па кад је прошла прва ватра младости, и кад ме са њом напустио површан дух и безбрижност, он је букнуо и обујмио ме свега. Ја сам толико упознао људе да не верујем у њих и њихово пријатељство. Они су ме осудили да будем сам, али, на несрећу, и сувише сам доцкан сазнао да је пут усамљености најбољи у жпвоту. Ја сам ушао у друштво носећи пролеће у прсима, и, јурећи кроз живот, сејао сам на све стране његов дах. Данас видим себе у зимским данима, и питам се кад пре прође пролеће, лето и Јесен. Нема ту. много моје грешке. Има необјашњиве оскудице присебности. Недостајао ми Је такође оштар поглед који пробпја кроз тежак вео живота.

У времену кад Је требало васпитавати себе и навикавати се у владању собом, Ја сам патио. У то доба излазила ми Је свакога дана бона појава мог оца. Његови црни наочари изражавали су величину страдања; штап му Је одЈекивао страшно по опустелоЈ калдрми у дворишту, а намучено лице, избраздано борама пре времепа, и бели брковж

97

ДО ПОСЛЕПЊЕГ ДАХА.

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДЛХА. 7