Топола

који су гонплн зеца. Каткад би се проломжо пудањ ? одбијао се о планине и као фијук ужаса проносио' се више варошпде., То је био једини жзраз жпвота у опусхелом месту.

Ишлп смо припнјени један уз другога. Ја сам затварао очи пред зрадпма сунца којп су се одбијали од снега, а он узалуд упирао поглед кроз дрне наочари. Каткад би му се нога оклизнула по утапканом снегу, п тада ме хватао грчевито за мишицу, као дављеник. Ја сам га водио п гледао очајно око себе. Мислно сам како ће ускоро нестатп зпме, сјуриће се ннз Озрен отопљени снег п преплавиће долину.. Доћп ће нам ласте, оживеће зеленпло, набујаћеплод на воћкама, али њега неће бити!.. Обузимала ме жеља да се вратимо: бојао сам се да нећу имати довољно снаге да га одведем до кафане, а знао сам да се у крчмп крај чесме вршп продаја. Билп смодошли до половине ппјаце, н ту покушах да га вратим кућп. - Не! рече он. Хајдемо право!... и његова.

погнута глава паде одлучно на прса. С времена на време отварала су се врата на. крчми, а продпрна лупа добоша излазила безбрнжно на улицу п одјекпвала о зидове касарне крај парка. Хтео сам пм довикнути да стану. Бпо сам готов замолнтп за милост. Желео сам да се у природп изврши пролом. Молио сам се Богу да расточп планине п да.пусти на вољу елементпма. Обраћао сам се Озрену ц Ртњу, п пптао где су им ветрови, где је онај страшни кнкот, који мс је у детињству толпко плашпо. Нигде помоћп. Издала насје и природа, водпла у пропаст, у смрт, зрачећп нам пут белпном снега п раскоши суичанпх зракова. Њива у Меднику! зачу се глас, кад смобпли према кавани две хшваде динара!... Првн, други пут... да ли ко впше?.. и добош проломи ваздух под ииском таваницом.

бтац застаде као поражен. Њнва у Меднику!... прошапуга он боно, и она му нзиђе пред. очи. Вндео је себе на њој. Сетио се како је пролл-

112

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.