Топола

зио густим редовима кукуруза и како га .запахњивао мирис испуиане, сасушене земље. Пролазио је насмешен, саплићући се о густи вреж бундева. Стас му се губио у зеленилу чије лншће шушти под ветром; свила са клипова миловала му лице, а из далека допирала девојачка песма, треперила у ваздуху као звоно и са околних ливада мирисала нова, још не сасушена отава.,

Све бруји и кппи незадржаним животом. Пролазећи пољем он га осећа п носи у души. Далеки Ртањ чинио му се као символ вечности и мира у природи ко.ја дршће под напоном стварања. Промичу натоварена кола и бесно ричу бикови окрећући се Озрену, који им одговара својим подсмешљивпм одјеком; шуми Градашница, чује се клопот и усиљено мумлање воденица; са околних њива допире смех или пригушени кикот девојака, а чује се како пуца клип, те се помамно повијају кукурузи. Њива у Меднику!.. понови немилосрдно глас из каване и опомену га на стварност. Он-цишта не рече, али диже руку прсима која су пуцала и паде тешко на земљу, раширених руку у знаку крста.

XX

Четири снажна човека носили су га полагаио кући. Ја сам ишао за њима и, не знајући шта чиним, носио у рукама његову и своју капу.’ Пут је био широк: угазиле га саонице сељачке што свакога дана доносе дрва у варош. Чинило ми се да идем по углевљу, па сам ишао по високом снегу, крај школске ограде, која ми није допуштала бежати. А оца су носили... ЈБегово одгољено теме, уоквирено белом ретком косом, изгледало је јадно; руке су му висиле низ тело и додиривале утапкани снег; крајеви од капута вукли се за њим и брисали лед, а до мене је допирало његово јечање које се, чинило ми се, одбијало о планиие, скупљало се у души и тутњало њоме као кошава...

Друмом се отезала дуга поворка саоиица, које су носиле лед исечен на језеру под Рипањком.

113

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ЛАХА

До ПОСЛГДЊЕГ ДАХА. §