Топола

Из те гомиле допирали су узвицп људп који су гонили волове, а негде, при крају њену, певао је безбрижно неки глас п заривао се у срце као нокти. Сусрели смо их; они су скидали капе, видећи ме уплакана и оборене главе, а ја окретао поглед устрану пред тим сажаљењем, које је вређало, јер је дошло доцкан. У тој групи људи познадох једнога коме је још дед дао пар волова, п којн нам је одрекао дуг као п сви осталн. Он је гледао сажаљиво у оца, и ја осетих жељу да га.шчепам за грло. Положилп смо га на постељу, коју је зрачила златом окована икона Светога Николе п кадпо мирис сувога босиљка. Лежао је мпран, као да Је заспао. Дрхталп су му само очни капцп, али на лицу није више било отиска бола. Дпсао је једва чујно, п каткад му се из груди отрзао отегнутп звук, тако нејак п слаб, као да је долазпо из неке велике даљине. Било је у томе невољном узвпку нечега што је ледило душу. Изгледало је да се чује позпв у помоћ, или јаук који долази из каквог понора што ллашп мраком.

—'Убили су те!.. понављао сам, п тај мп уздах обузпмао душу п супшо грло. Гледао сам укочено у његов орловски профпл и замршене бркове, који су у нереду падали на образе, жуте као смиљ. Убилч су га, мада је целога века'знао само за љубав. Ту је лежао растргнут тим истим људима које је волео. Њпх нису могле дирнути његове угашене очи, одбегло здравље п прерана смрт. Мада су бпли богати п трговалн са нашом кућом педесет година, онн му ипсу хтели поклонптп још који месец жлвота, Iег> им се чинило да је његово умпрнње бескрајно. Нису му хтелн допустптп да умре мнрно. него му у души злослутно залупао добош као веснпк смрти. Раснели су га жива, и слепа, без милости на његову старост без внда. нзнелп му име на сокак и проносили га улпцама уз лупу добоша. Умирао је од незахвалностн, он који се знао заплакати над туђом бедом и чија је дрхтава рука знала само за искрене и топле покрете! Како је живот свиреп!

114

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.