Топола

На те мисли, као да је хтео прекорити ме због малодушности и показати ми да има некога који све види. кажњава, волн и опрашта, он запева у бунилу, затвореннх очију:

„Тебе, Бога. хваппм!...

Певао је јадни отац над свршеним животом. Смрт му се прикрадала кроз песму, доносећн му васкрсење, крај мука и спасење од немилости људске. У његову гласу јецао је човек дете, који је у животу чинио грешку да верује у љубав ближњих. Смрт га узимала себи, бацила му на разум вео заборава за све патње и указивала му на вечност. на мир, на светлост за којом је чезнуо. Он је певао носећи на уснама звуке који су га преносили из телесног живота у бескрај, опијајући га сопственим гласом, награђујући његове патње хришћанском песмом стрпљења.

Све је то било чудно, невиђено. Приближио сам се постељи, и као он, кад умре дед, тако и ја падох на колена и обасух његову клонулу руку пољупцима и сузама које су ме гушиле.

У томе тренутку, као по некој вишој поруци, занихаше се јако јаблани и зашушташе као у поздраву. 0, шумите, шумите, драги моји јабланн и својим жубором угушите моје јауке! 0, зашто немам даха да вас повијем до земље? Хтео бих да будем јак, као џин из прича, па да вас заљуљам из све снаге, да ваше крцање у корену проломи долину и да одјекне њоме као проклество. Желео бих да ваш страшан фијук заглушн околину, да заошинути врхови направе бесан и претећи коуг у ваздуху, па да тако захуктани, дршћући под мојом снагом као под кошавом, збришете све пред собом као озренска бујица, те да ништа не остане од ове пустоши, само орах, само стари орах, да прича о нама!...

Знам да тражим немогућно, али бих да бежим! Молио бих да ми у своме полету пружите највишу грану, и да у једном срдитом и махнитом лету про-

115

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА.