Топола

нас, и њоме се разлегала једнолика сељачка песма, која је пзражавала безбржжност за сутра. Тако у беспрекидној вреви животној прошли су ми дани детињства. Време је брзо одмицало, а свака сутрашљпда доносжла је нове радости. Отац је проводио дане на оборнма, где се гојиле свпње за Пешту; у дућану трговали су дед и стрид, а у кући неуморно пословале баба п мати. Њпхова песма излазила је на улиду п допирала до великог дворишта, где су слуге, под сенком коша, мериле жито и бележиле измерену количину дебелом дунђерском

писаљксж.

Ноћу ме је толико пута будила песма у дворишту. Устајао сам, наслањао главу на прозор ж зачуђено гледао доле. „Шта је то?” питао сам се. Јесам лн будан или саљам?... Чујем очев глас; видим сусетке огрнуте бундама и њихове мужеве загрејана лица, раскопчанпх јака и шубара забачених на потиљак. Не знам где сам: видпм како под поветардем лелуја лшпће орахово, а огромне сенке ствари и људи нграју чудно коло по зидовима. Разазнајем Вула свпрача и чујем дубоки звук контрабаса; видим дрвени затиљак Дучета касапског и слушам како се разлеже његов заповедничкп глас; најзад у челу софре видим оца, заваљена на столици, затворених очију и страсно отворенпх уста која подрхтавају под нагоном песме. Впдим пх све и не спава мп се више!...

Силазим низ степеннце у кошуљи и босоног. Напољу свежа, летња ноћ. Не осећам хладноћу, јер ме опија мирис расдветаног јоргована који поветарац с Озрена гони у варош. Чини мп се да су мп груди мале, н да се не могу надисатп мирпса ноћи. који оппја, снажп п жалостн у истп мах. Дршћу јаблани са лишћем које се сребри под месечевим зрацима и као да певају иеку нечувену песму. Зашто ме то тако жалости? Зашто да ноћ, пуна живота н снаге, пада на моју душу тако тајанствено и тешко. Зашто да дрхтајнма јаблана одговара дрхтај моје још нлчим нетакнуте душе? Гледам нх завпдљиво

14

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.