Топола

и мислим: И они су били мали и слаби као ја, али се данас дижу високо и смело у небо, пркосе зимској кошави и северду, пролећном југу и лехњим бурама; они су велики и јаки... а ја ? Прилазим друштву, као, крадљивац, и седам изненадно на крило Дучету. Наслањам главу на његове широке груди, гледам мирно у остале, јер знам да Дуче неће дати да ме одвоје од њега.

Чудан је то човек био! За њега се међу децом иричало да је пушио цигару завијену у истинску банку! Он је био у задрузи са браћом од којих један није отишао у чаршију више од двадесет година, сматрајући да га је она увукла у Зајечарску Буну и одвела на робију. Колико пута су га другови напијали и иокушавали да га заведу. Он је ишао са њима до парка и био мекан као дете, али је ту седао на земљу, трезнио- се одмах и одатле га нису могли покренути ни подсмеси, ни претње.

Али варош није имала привлачнијег човека од Драгутина, кога су сви звали „Дуче”. Често је, док је био дете, крао у дућану свога оца пуну кесу бакаруша, па протрчао чаршијом, не марећи ни за шта. За њим је трчала гомила деце... Дизала се пеописана дрека и уносила немир у малу варошицу. Људи су напуштали посао; каване се празниле за тренут; са касарне у парку прхнуло би уплашено јато голубова, а цела чаршија гледала је Драгутпна како трчи средином: први од свију, највећи међу свима. Руља је викала за њим: Дуче, Дуче бре! Он се заустављао за тренут, завлачио руку у кесу, и широким, краљевским покретом бацао у гомилу пуну шаку бакаруша, као да је хтео рећи: На, рито! Бацивши новац одлазио је да тражи задовољства. Другови бп као хтели да продуже махниту трку за њим, а он их секао погледом, нсправљао се и показивао им да је већи од свију за читаву главу. Био је висок, витак и необуздан. Носио је плитку астраханску шубару и низак оковратник на ко-

15

О ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА