Топола

Тгути, жепо! —• разлегао се љегов глас и одјепивао стократо, одбијајући се о зидове. Сиђи, да пијеш са својим %жем! —O, отрова да ми је да попијем! викпула би опа опајно и одлазила да се обуче. Долазила је и сама и седала у какав крај стола, испочетка мр-

годиа, али се убрзо кравила пред веселом и силном појавом Дучета. Тада је падала у одушевљеље, посматрајући љегова рамена и широке покрете тела, _у којима је било толико неодољивог за њу. Чипило Јој се да љеговој лепоти недостаје само калпак и бујна коса каквога витеза, и тад јој се отимао узбуђени узвик жене из паланке; —■ Ах, не могу а да га, лолу, не волим!

Те поћне седељке завршавале су увек на исти начин. Он је наређивао да се спреме кола, па би у њих потрпао друштво, жене и цигане, н одво.дио их у воденицу на Градашници. Тамо би љегов .ударац ногом у.врата затресао воденипу из темеља, а снажна гласина надјачавала би хуку потока н клопот камена, па се разлегала пољем н губила се преко вашаришта ка Озрену.

IV

Данас је лепо време. Мнстрал је миран. Он пначе квари питому лепоту Провансе. Кад он дува, измени се све: сребрио лишће маслипа потамни; кипариси крај мрра изгубе свој внтки узраст. Све тада промени облик у овоме кутку Франдуске, где је људска рука унела толико укуса у нрироду, и све ностане нескладно, претерано поткраћено. Има у таквим тренуцима печега што жалости. Као да се аека неисказана туга распростре долииом, која под ветром губи драж својствену крајевима где се људска делатност такмичила са природом.

Ја не волим ту всштачку и иарочито припрем•љепу лепоту изгледа; она ме није никад зачудила. Пе допада ми се дугачак ред дрвећа иоткресаних грана и облика измењених нрема људској вољи. Чиии ми се да је растињу ускраћеи ваздух и слобо-

17

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА.

До последњег даха.