Топола

да развијања, и нема хармоннчног нереда од пећина.. пољана, удољпца и чудног облика дрвећа. 0, колико пута сам се пео на Озрен н рапшрених зенида гледао у распуклу Моравичку долину, 'пратећи очпма дугачак венац планина, који су је затварали, као да су је хтели одвојпти од осталог света. Однекуд се чула меденида каквога стада којесе јасно оцртавало у зеленплу. Тај нејаки звук чинио је да од једном ишчезне суровост боја, да се осети сва лепота предела и драж тога тренутка. Доле јг долини влада непојмљиви мир; ншпта не рупш тај покој природе у пуну напону лепоте. Као да је један део неба пао на земљу и залепршао у свем сјају над околином, више које поглед блуди, не зауставља се на појединостима, већ скупља н сасређује у очнма сву лепоту која се нуди. То је тренутак кад душа жедно црпе све сласти изгледа, а после долазе појединости и одржавају је у непрекпдном усхићењу. Нпкад нећу- вндети ту долину у којој се дивље распрострла природа у потпуној раскоши. Њу крунигае Ртањ, тако чудан у својој усамљености. Са његове ваздушасте н јастрепске појаве сплази у долину неки свечани мир, којп прижељкује моја душа у овоме тренутку. Затварам очи, да бих изнео преда се што живље ту слику, и отварам их, да впдим Тулон, обавијен велом испарења. И док у ваздуху весело лећу галебовп и њихов крик се разлеже у висини, ја гледам како се иза града љуљушка и пресјајкује метални морски покривач.

Одбацујем од себе све што ме подсећа да сам у туђини. Враћам се у прошлост и мпслнм на детпњство које је била бескрајна, непрекпдна песма. Ја сам се родно имајући је у срцу. Моји су ме у кући песмом хвалили, њоме мп указнвали на зло, упућивали ме доброме, њоме мп разнежилн душу и утиснули у љу широки полет маште п, најзад, њоме унесрећили мој живот. Мислпо сам да је живот песма, па сам на њега Тледао само кроз звуке. Растао сам жив, снажан и јак, алп као у неком бунилу. Ти даин пролазили су у очараном кругу мелодије и просто-

18

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.