Топола

ти народне поезије. Ђикао сам као жз воде,.не знајућн ништа од живота у који сам ушао неприпремљен и слаб.

Тада је све иевало око мене, и предмети су сијали пред мојим очима у чаролијама дугиних боја. То није прекидала ни зима, ни кошава, чију сам песму слушао са страхом. Тада сам првн пут стекао појам о хгростору., Бжло је нечега страпшог, кад би се за тренутак ућутао ветар. Та је тшпина бжла утолико мучннја, што нисам сумњао у понован пролом. Ја бнх га чуо још из далека ж духом одређивао његову даљину по дубоком и отегнутом звуку који се приближавао, пролазио кроз све тонове и упадао у долину рушилачком снагом, а љегов звжждук долазжо Је до висине која је плашила својом снагом. ,

Оам је Озрен ћутао; љега није могао узнемиржти ветар, јер је свесан своје снаге. Његов замагљени врх имао је сурову и джвљу драж. Ја сам се често замишљао на њему и у ушима ж сећању забрујала би ми прича о снежној приндези...

А кад дође пролеће, пукла би преда мном долина, шарена и лепа као лептирова крила. Више варошице играо је несташно поветарац и просипао дарежљнво своје мирисе. Све је кипело бујним животом мириса, пробуђеном песмом природе и шаренилом боја разбацаним у нечувеном нереду. Ваздух је био испуњен новим соковима и имао згуснуту боју планинских предела. Оа врхова планина, у густим праменовима памука, бежала је издајнички магла, гоњена сунцем. Земља се отресала терета и кроз јутрање испарење показивала своје насмејано лице. Пролеће! Еолико у њему има страснога и разблудног, што чини да крв живље проструји и да духом овлада немирна чежња за нечим недоживљеним!

Тада су јаблани губили свој зимски став, њпхове врхове помиловао би тајанствени шум бола. Они су певали и тада, али пе песмом која је плашила, већ звуком који је био тих и мек као тада моја душа.

19

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА.