Топола

Било је песме на све стране! Некад тако сплна да сам осећао како ми пуцају груди од пабујалих осећања и снаге; негда весела п безбрижна да сам се смејао и разуздано витлао по зраку; негда непојмљпва и тужна да сам слушао занет нејасном тугом п мислима које су ме одводиле далеко, далеко...

Јаблани ! Како сам их волео ! Њнхов шапат подсећао је на вечити жагор живота под којпм сам се смејао или плакао. Ја сам им се приближавао са побожношћу, гледајућп у њпма оно што је велнчином одговарало мојој дечачкој уобразиљн. Међу њнховпм редовима скрпвала се успомена на детињство иоје мајке. Чинпло ми се да је вндим како скакућсоко љнх у поркет.ској сукљшџг п са курјуцпма који шибају ваздух. Како је варошпца негда бпла убога! Тада иијебило ни парка, ни новс цркве чијн златап крст засе"њује очп, нд нове школе, па нн јаблана, тих моћипх украса ! Како су могли живетп без свега тога? Онп ннсу знали за узбуђење да вм још нз далека закуца срце нрсд помшнљу: „Ах, ено јаблана; њихов шум слушају онн које ћу загрлитн кроз неколнко тренутака!“ Они ннсу зналн шта је то угледати их на

неколнко кнло.метара, посматратн њнхове ваздушасте прнлнке, замшнљати њнхово њнхањс н нзазнвати у слуху њнхов шум! Каква туга вндетн нх нз даљнне н г.тедати у љима сведоке детшвства, другове младости н бол промашенога жнвота!

V

Зима пам је доносила урагап, дуге поћп п незаборављспе зимске вечери кад је псточњачка машта-достизала врхунац. Уз топлу пећ нпцале су лсгенде. Ветар им је давао полета а гвегов фпјук упосно у шпх дрхтај певероватиога. Те прпче враћале су се у заборављена времепа чпји су се оживљепп духовп скупљали око куће, те је под љпховом навалом дрхтала зграда. Ветар је иосио њихове јауке пагомплапе вековима. Ти гласови имали су у себи сву страхоту прошлости, израисеиу зпмом, појачавапу загопетппм гллр.пл-г \га ттлиттлг г».п.лт птт г. ттллуа тп-

20

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.