Топола

ветар дувао све јаче, а измешани гдасови уједптвавали се у један звук који је преовлађивао осталима. Чинило мп се да се тај урлик претвара у пешто видљпво и страшно и да, одупирући се ветру, лсбди над кућом. Изгледало ми да повијени јаблани и широка прилика ораха воде џиновску борбу са аждајом из приче. Тада је логнута глава тражила плашљиво мајчин скут, а испружена рука дрхтала у љеиој топлој шаци.

Моја мати! Ја сам је упознао при тим вечерггма кад је пад пама дрхтала њена душа. На пољу хуче кошава и бада сенку страха на моје лице; обавијепа лудачким велом спсга, који завптлава мећава, почипа наша кућа у којој влада мир и благи сјај мајчииих очију, које храбре као осветљени прозори залуталапутпика у ноћн. Моја се матп родила ту у истом месту, као и свп ми. Живот јој је прошао, док није дошла к нама, без икаквог догађаја. Стешњепа у слободи и кретању старинским предрасудама, она је жпвела просто, без промена, без радости.

Све је то било свршено, кад се Једнога пролећа отогшше снегови, па кроз пабујале потоке очистшпе терет што је умртвљавао прпроду. Изгубила се бпла сура боја Озрена и нестало је у зеленилу стења које се дотле белело као зуби. Изменио се цео видпк; природа је оживела као омађијана и мирпсом испуцаие земље, замајном снагом буђења позивала на живот и рад. Тада је врх Озрена силазио подножју у чудноватом переду и таласању боја и брежуљака. Кроз млак пролећни зрак шпрно се дах сунчев; па плаппнама мирисала је расцветапа липа и пупио јоргопап на Сокограду, а таласали се обалама реке гумастп врхови врба. Једпога од таквих дапа кренула се ла вепчање,. два уплакана од измешапих осећања туге и радостп. Идући цркви, оиа је осећала на себи миловање пролећа, и чинило јој се да се љспа радост преиоси па ваздух, околину, па и на Озреп који прима иа своја моћпа плећа одјеке гоча и срдито их одбацује у Моравицу. 21

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА.