Топола

Мирише тамњан. Ничу из дима свеци, сенке побијених. Осећам прнсуство~нечега што ме плаши, што не разумем. Вждим све у кућп погнуте пред пконом. .Дед иде по собж са кадионждом у рудж, зауставља се пред ликом сведа, шапуће молптву те му дршћу белп бркови, па се окреће слжци Љубе Дидића, која виси о зиду, прилази јој полагано, кади је и држи погнуто главу као пред заставом. То је био дан у који су помиловали њега п оца. Дедп нису хтели одмах саоштпти милост краљеву, него га извели пред раку, везали за колац, проиитали му пресуду п до-звали свештеника. Пред њим се постројавао дугачак ред стрелаца, а у близини чекао је казну, везаних очпју, блед али прпсебан Дидић. Овештеник је опајао деду живога, п тек тад су му саопштнли да је помилован. Пошао је у тамннцу осврћућп се. За њпм се разлегала пуцњава пушака и одјекивала по Краљевицн; заосталп другови плаћалп су животом за тренутни полет слободе под Ртњем. Бежим напоље. Чини мп се да дед и отац разговарају са мртвима. Онлазим низ степенпце суноврат, мамљен бујннм животом ван куће, и трчећи одлазпм у велпко двориште. Како се ту живи! На простртнм шареннцама суши се опрана вуна. на оградама бели се платно: испљускала га озренска вода, па се чинп да је са врхова планинских спшла магла и лелуја над ивицом плота. Запахњује из подрума пспуцало зрно под муљачом, оппја воња комипе пз казанице. Цпјуче негде под брдом.чекрк са бунара, чује се врисак девојака које на бресту под Озреном отежу сукно. Крај неких кола у дворишту свира у дудук сељак, а крај коша копају радници велику леденицу, те мирише пспревртана земља и жутп се под сунцем иловача. Какав жпвот! Чинило се да је у тој вреви људска способност ништавна, него да друга рука водп и управља пословима, те све иде као по неком утврђеном плану. То је била срећа; ми је у то доба нисмо познавали. Колико пута летн, кад завлада јулска жега и кад под врелим сунцем све спава, ја бнх, играјући

СРНСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.