Топола

Први догађа.ј који је бадио сенку туге па љеп живот, била је Зајечарска Бупа, када одагпаше оцавезаних руку у Зајечар. Да би песрећа бнла већа, са. њпм отераше деду, стрида Николу, мајчипа оца и толико других. Оие остадоше без пгде икога: око нашег дома обилазило се као око прокаженог, а понекп пријатељ пролазпо је другом страном улице п окретао главу као гајдаш ! На њихова леђа паде огромап терет куће и дућана. Власти су их пљачкале под разпим изговорима, и са одласком мужева нестајало и имовине. Вечером су остављале децу каквој жени нзсусества, па са једним оданим слугом преносиле робу пз дућана и криле је у неком шљивару крај Моравице. Често су падале под теретом врећа, по кишн и мраку, па ћутећп плакале.и мислиле на срећно доба, кад су биле слободне од свпх брига и знале само за кућу и децу. Сва пада била је полагана у бабипа брата, високог чиновника. Увече, затворивши дућан, долазиле су кући и пнсале руком ког детета дугачка и очајничка писма, пупа правописиих грешака и мрља, алп дирљива по пачину којим је била исказана сва несрећа породице. Једипа радост била су деца. У њој су гледале продужење старога живота дома. Опа су их подсећала на опе које су просто звалн: „наши”. Та реч била је дубока по нежности којом је изговарапа, широка по зпачају и појнмању. У њој је бнло речепо све; љубав, нада и страх, успомена на прошлост и страхота садашњице. Том речн били су обухваћенн на повоме месту, дед и отац, па онда стриц Никола, мајчип отац, Лаза Касапски, Љуба Дидић и сви грађани наше варошице који су делили њихову судбину, сви сељаци из околних села, и, пајзад, сви пз широког дела Србије који учествоваше у покрету. Та мађијска реч садржала је све што је било ваљано п што је имало смелости да се одупре. То их је високо ди-

зало нзиад неразумне и немоћпе гомиле, која је ћутала и трпела.

Сећам се како смо још једпом у годиип, сем о слави, секли колач и палили дебелу славску свећу.

25

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА.