Топола

миппо преда се и допуштао, не стидећп се своје сла<)Ости, да му се сузе сливају низ лице и да квасе дебеле бркове.

Данас нам је дошла у болницу марппска музика, да нас подсети на оно што смо доскора пазнвалн животом. То је за мене био тренутак када сам заборавио да се налазим у болници и кад је око мене ишчезао мирис лекова. Нисам допустио да ме снесу у двориште, него сам замолио да ме наместе угодно крај прозора.

У великој сенци од зграда скупљалп су су болесници. Испијених лица и погледа у којнма се угасила живост и утрнула мисао, они су се лагано кретали на штакама и носили за собом страшан задах болнице. Из гомиле радознала света, у којој је било толико покрета, група и боја, одскакали су чудно моји другови са издуженим лицем, плавим оделом и белим капама које су тако одговарале њиховим изнуреним појавама. Посматрам их равнодушно. Немам ни трунке сажаљења за њпх, јер су ме властите патње учиниле злим и пеосетљнвим. Гледам доле и трудим се да разумем једпога од њих, коме је дошла вереница, да га обиђе. Како ми ноћу досађује његов сухи кашаљ и грцање у прсима! Знам да је осуђен као и ја, и хтео бих да им довикнем: „Еј, не сањајте о срећи вас двоје лудих! Све је свршено!... Зар не видите смрт за леђима!”...

Они и не мисле на то! Она као да пе види како су у вереника упале груди, како је погрбљен, зажарен ватром која подгриза и очију у којима сија прождрљиви плам грудоболника! Сиромах, како је бедпо изгледао крај ње, која је била витка, снажна, топла тела као у младунчета и тако светла да је сијала младошћу и свежином као кап водс! Гледао је задивљено у њу и притискао њеиу малу руку па своје груди, као да јој је хтео показати мссто које га болело. Новијених рамена, на којима је јахала смрт, он се сагињао полако и удисао мнрис цвећа

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА.