Топола

дало. Пао би лицем на земљу, плакао као никад у животу и понављао очајно: Несрећник, несрећник, и он пева?! Виђао га је само ујутру, кад би их пустили напромену ваздуха. Наслоњен на врата од ходникакоји је водио у тампиду, неосетљнв па суву лупу окова, не одговарајућп на поздраве другова, он је тужно очекивао трепутак кад ће угледати сина. Видео би га у дну ходпика како пде раскорачено због окова на погама, блед, пспнјеп затвором и обрастаоу дугу дрпу браду, која је јако нстицала земљапу боју лпца. Сусрео би његове мирпе и поверљиве очи и опај бојажљивп израз на лицу, као кад га је негда очекпвао гологлав пред вратима од дућана. Растужио бн се још впше. Хтео би да прасне нда отпочне впкати. Колпко је желео да у синовљевнм очима внди љутњу н прекор за себе, да пх чује, да му на лицу нестане плашње и стида! Лакше би му било да прпрода ннје поставила нзмеђу њих подељене улоге оца и сипа. Дао би део живота, кад би овај хтео да му приђе, да му мушки стегне руку, гледајући у њему друга у патњи. Најзад, зажалио је што Рајко ппје малп, па да га повуче за уво као негда, и да му тако покаже колико га воли и колико пати због њега!

После тих првнх тренутака колебања п бола, видећи да син не сме да му приђе, он би се наљутио на самога себе и сећао се са горчипом да је претераном строгошћу одбацпвао од себе опе који су га волели, па му прилазио сам. Питао би га промењенпм гласом шта било, и крио очн, да му не би гледао у окове. Сип му одговарао својнм складним гласом, који му је силазио у дпо срца. Чинило му се да за његов слух не постоји никакав човечанскијн изговор. До тога доба ппкакав полет нежностп није узбуркао његов дух као тај глас без трунке прекора, пун пскрености у звуку и покорности у изразу. Осећао је да га издаје снага н да се сузе збирају у крајевима очију, па се враћао у ћелију и седао на лод. Пресавијен, избачених плећа, гледао је непо-

38

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.