Топола

зивању и .осећању, и детињска раскалаишост у гласу, подсећз-ли су га на прошлост, кад их је намрштено слушао. Увиђао је да је учинио прву неразмишљеност у животу, па је посртао путем. Сузе су га заслепљивале и предмети шпчезавали око њега. Ове је заборавио у томе тренутку, и чинило му се да годинама има тај бол, те је осећао да на себи носи сву тежину мутног и кишовитог дана. Окренуо се, показао сину своје од бола измењено лице, и замолио први пут у животу тужним и себи непознатим тласом: „Немој, Рајко!” Од тога дана ишчезла је за њега разлика између дана и ноћи. Лостао је равнодушан према свима патњама и утисцима живота. Окован у гвожђе, које га својом тежином опомињало на величину страдања, сам у ћелији, он је стајао лицем у лице са стварношћу и понављао као у бунилу: ~То није могућно, то није могућно!” Често пута, да би био суровије кажњен, слушао је песму која је долазила из Рајкове ћелије, у коју је био затворен са познатим свирачем Шанком, осуђеним на робију због убиства веренице. Песма је допирала из мрака и ледила му срце као ноћни јаук. Мекани гласови дрхтали су у ходнику, навикнуту само на људско хукање, па се одбијали о зндине, дрхтали у ваздуху као струна и јецали широким празним ходником. Било је у тим гласовима толико бола исказивана у дрхтавој чари мелодије, да је лутао ћелијом као звер. Хтео им је .довикнути да престану, да се смилују његовим јадима, па застајао отворених уста, и без и једне мисли Ј глави слушао како певају;

„Шанко си Бонка заљуби, Љуби је, Шанко, воли је.

да са неописаном тугом и уздахом у стиху и мелодији заврше мисао:

„Три годин’ и половина”.

„Зашто су изабрали баш ту песму?” питао је ине знајући зашто га она толико узбуђује. Они су иродужавали певати, а његова се плећа савијала иод невидљивим бременом, које би га најзад савла-

37

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХ\.