Топола

ведничког, него се запажао лак нагласак молбе н дотле неисказивана нежност:

Рајко, жури се... сад је десет... За два наса вранац ће те однети у Врмџу... Ствари ћеш предати, као што сам ти препоручио... Врати се, како би био овде пре зоре и како те не би нико видео... Отворн дућан, да те суседи угледају, као п обично, а после ћеш спавати цео дан!... Жури се, на макар вранац цркао!...” Испративши га, он би остајао на капнји, све док се чуо оштар кас вранчев, који се удаљавао друмом за Алексинац, па се после пео у своју собу, не да спава, него да са страхом очекује његов повратак. Једнога дана, повезани два и два, кренули су се за Зајечар. Није жалпо себе, јер је био и сувише поносит, да би се прекоревао због неразмишљености, али му се маглпо поглед под сузама кад би сусрео мирне очи у сина, у којима је видео за себе толико покорности и оданости. Ишлп су обореннх глава н мрачна лица. У часовима успеха нису ни мислили да ће доћи и такви часови мука и неизвесности. Понижени и осрамоћени као злочинци, гањани пандурима који су били издашнп у псовкама и подсмеспма, они су се осећали тако незаштићенн и нпштавни. Впше њпхових глава гомилали су се облаци, а ситна јесења кпша шибала им лпца као поруга.

Ипак се нз тпх мрачнпх редова чула песма: прво тнха и несмела, затим све дрскпја и безобзирнија. Било је у томе гласу подсмеха судбини, бунтовничке отпорностп према опасностима, нечега што храбрп, и у пстп мах безбрнжног, наивног п детињског, да кроз њих проструја новп талас снаге, те лица добише гвоздени израз одлучностп, а бора између обрва стпште се јаче. На глас песме он је дпгао главу. Нека нечувена туга обујмила га свега. Учинило му се да у срцу осећа истннски телесни бол. Познавао је добро тај глас, и мио му је звук који је слушао толико година и скупљао у срцу сваки дрхтај. Та младост у иска-

36

СРПСКА КЊИЖЕВНА З.АЦРУГА.