Топола

~Шиба!“ Запамтио је добро ту реп, у чијем се изговарању осећа шиштање прутова кроз ваздух. Као лочетник у раду, осећајући на себе нагомилане дужности, он се мало држао у страну, а кад је дошла побуна, улетео је страсно у „бунт”, предао се сав покрету, не разбирајућп за разлоге, не питајући чему то води, али носећи пред очима слику ишибана оца. Покрету су се придружавали људи на које су више утидале родбинске везе или другарство, него какво политичко мишљење. У нашем месту биле су опустошене све породице везане крвљу. Нико од њих није знао куда се иде; били су само свесни да то траже вође, и да не треба допустити да отац илп брат иде сам. То се преносило и на послугу у свима кућама, где слуге нису били одвајани од укућана. Једнога дана излетео је из нашег дворишта, сав накострешен и са секиром на руци, наш слуга, Отојан.

Куда ћеш, Стојане? питала је баба.

Идем у бунт! Идем да тражим „праву”!

Наћи ћеш је! Врат скрхао! викала је љутито за њим, видећи да јој са мужем и сином оде и најбољи слуга.

Било би ми неразумљиво дедино учешће у побуни, само да му нису истукли оца. Његов дух бпо је богат маштом, необуздан и толико свој, да мислим да је био неспособан предузети тако опасап посао из подражавања другима или занет општим полетом гомиле. Доцније су ми причали да је тада говорио како ће бити срећан, ако буде причинио да „онај у Београду не буде миран макар неколико ноћи!” Та мржња, која је јачала у њему годинама, учинила је те је увео у покрет и мог оца, тада младића од деветнаест година. Увече је гонио жене на спавање пре времена и давао сину прокламације и упут коме ће их предати, па је одлазио лично у коњушницу, да му оседла коња. Испраћајући га, љубио га у чело (што није учинио толико годипа) и говорио му гласом у коме није било ничега запо-

35

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА.