Топола

Данапгња музика изазвала ми је живље него 'икад слику жене која ми је у раном детињству у■тиснула у дунзу широку љубав према песми. Она је .иесвесно од нас стварала сањалице и људе који ће -се поводити за осећањем, и бити слепи да продру у .истину живота. Она нам је удахнула сумњу у себе и веру у источњачку судбину; она је усадила у нас неку врсту нововерства, те смо пролазили дигнуте тлаве, али никад нисмо били толико јаки да се од'бранимо кад смо нападнути и никад толико одлуч;ни, да подигнемо свој глас пред неправдом.

Она баба била Је нешто сасвим супротно .деди. Међу њима владали су загонетни односи два бића, која су се потпуно разликовала једно од дру■гог. Он је имао потпуно праве погледе на живот, не-снособан за маштање, суров у својој љубави, веран ■брачним дужностима не из милости, већ због јако развијеног осећања морала. Био је прек у опхођењу -са њом, само да би могао испољити своју надмоћ. Иначе презрив према њеном полу, слабостима и вр•линама којима није придавао важности, он је био хладан према њеним боловима, у чију искреност није веровао. Да се могао загледати мало дубље у њене искрене очи, 'које су биле „огледало њене душе“, он не би могао провести цео живот одвојен духовно од ње, и уштедио би себи сву грижу саве■сти која му је доцније помрачила разум. Баба је била обична сељанка, рођена у једном малом селу у тадашњој параћинској нахији. Родила се у великој кући која је прошлога века дала неко-

-лико чувених имена. То су били људи познати са ■своје благости; њиховој сујети ласкала је слава куће, па су се старали да своме животу даду што више углађености која их је издвајала од осталих у селу.

Једнога дана дошао је он, да је запроси. Она се лрепала, кад га је угледала на бесном вранцу, који је вриштао и помамно копао земљу под собом, а већ после неколико тренутака задрхтале су јој ноге, кад је први пут сусрела његов поглед, у коме је запа-

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА.