Топола

је она неговала. Впдећн га предвостручена на постељи, тврда, без јаука и уздаха, она је жалила његову несавитљивост коју је ппак поштовала. Тада је употребљавала сву нежност, да му покаже како му у томе трелутку није жена, већ нешто друго. У њеној привржености било је толпко материпског осећања пред бпћем које пати. Жена је тада уступала место оном што је пајчистије и највеће у ње. Остао је непзмењен и ћутећи подносио све. Преко његова лица не пређе ниједан осмејак; погл ш његових очију није нзразио ни једном захвалност, а грчевнто стиснуте усне сведочиле су о непоколебљивој вољи да не проговори и да се не захвали! Тако су јој прошли први месеци, не допевиш јој нншта од свега што је сањала. Внше се није трудпла да умањи осетну разлику која је позтојала између њих, и навикавала се полагано на усамљеност. Радећн са жстрајношћу својственом женама из народа, она је стварала око себе другн, неиознати свет, очекујући да дође један догађај који ће све изменнти. Веровала је да је несрећна, п то скрпвала од другпх, алн ипак имала тренутака кад се осећала задовољеном у својој сујетп. Знала је она да назив „Миланчић”, како су деду звали у варошпци, има сасвим други значај у очнма људи; виђала га одана себи и кући, погрбљена под пословима али ведра и са очима чији је продирнп сјај пмао толико самопоуздања. Знала је да се из дана у дан гомкла иметак, и увече га гледала како лребројава пазар донет у зобнпци. Гвоздена каса сандучара угибала је патос под собом, а напољу мамило ју ј6 широкб двориште, одакле је допнрго смех слјгу и сељака, и где су се под зрацима супчепим укрштале сенке коњушннца, кошева и торова. ОсеКала се срећном н задовољно понављала: „Све је то нашо!” Дошло јој је прво дете, на које она пренеое сву очајничку љубав разочарапе жене, те јој матершгство донесе заклон од свнх душевннх мука. Дотле јој је живот бно мучан, нсиуљен ћутањем које је

44

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.