Топола

Сам је у соби, али су крај врата схајали сви. п он је гледао свако лиде осмехом на којп није био иавикнут, пошто му је срце било ново за таква узбуђења. Сви су били ту и гледали са страхом. Хтео са свима боловима. Гледао је у н>их, показујући нм им је довикнути да се не боје, да их волн и да је решио да им то искаже у овом тренутку праштања са свима боловима. Гледао је у њих, показујућп им страшно своје беоњаче, дршћући од помислп да ће умретп и неће моћн да им каже шта осећа. Био је страшан, узвпшен, крвав. Хтео је све примити у своја наручја п, одупирући се о сто да не падне, испружио је руку њима. У томе покрету, у тој немоћној и дрхтавој руци, био је самртннчки очај, чежња п љубав. Окрвављене усне дрхтале су под •болом, а под шшптањем у прсима јурнуо поново пурпур на уста. Хтео је да пм говорп, да пх благослови, да им опростп и да их замоли да се врате под ■стари кров, па да ту умру, гледајућп смртп у лице као он. Занет осећањем неисказане љубавп, он прикупи остатак снаге п хтеде да им се приблпжп. У томе тренутку учинпло му се да се кућа диже нагло у впс, те паде на леђа, стпснутпх песнпца п отворених очију као ратник

Не може се замислитп већа казна за нас. Бпло нам је јасно да је дед пресвиснуо од бола, п нама се наметао живот без мира, без старе среће и спокојства.То је убпло мог оца, којп је увиђао да је жртвовао синовље дужности злим језицима паланке. Задруга се распрштала; њен распад био је обележеп једннм гробом чпји је мрак падао на његову душу, те је ишао двориштем без капе, не марећи за хладиоћу. Из куће допирао је гласан плач и показивао му да се догодило нешто ужасно. Дворпштем се провлачно танак траг крви који је лоппо пз дединих уста, док су га преносили у горњу кућу. Чшшло му се да су то убилп њега самога и да румене капи на снегу имају боју његове крвп. „Зашто нису склонили ово?” питао се он и обнлазпо

92

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА