Топола

далеко око те белеге с:мрти. а поглед му бежао преко кровова кућа, више јаблана и Озрена, губжо се ј недоглед, тражећи помоћи ма од куда. Сузе су га гушиле; ветар се играо безбрижно његовом прогрушаном косом, а на његов очај одговарао је из куће јаук жена п деце. Тај плач, вечитж пратжлац смрти и ужаса, ледио је мжслж и сводио их само на једну: да је убио свог оца.

Те ноћи нико га није могао нагнатп да уђе у кућу ида се одморж. Стајао сам на прагу и уплашено гледао у његово избезумљено лице. Ноћ је била хладна и сува. Више нас кретао се одређеним путевима вечжти путник, месец. Под његовом светлошћу, која се одбијала од белине снега, беласала се варошица и осветљени прозори бацили чудну, бледу светлост. Кроз тишину, и под. ведрим небом, лазирала се необична прилика Ртња у којој је била нечега прозрачног. Овуда је владао покој сем у пашим душама. Горе, у великој соби, лежао је мирно дед, а више његове главе читао је свештеник уњкајућим гласом јеванђеље, и са далеких црногор‘Ских кућа, на крају варошице, доппрало промукло лајање паса. После је свештенжк отишао. Кућа је сва мири-

сала тамњаном, сувим босиљком и тешким задахом воштаних свећа. Привукао сам се вратима од собе и гледао...

Лежи дед на дугачком столу на средини одаје. Светдуца се и дрхти под свећама златом окована икона светог Николе и жмжри под провидним црним велом велико зидно огледало. Трепере сенке под многоструком светлошћу, лете више дедине главе и милују му лице као лептири. Застирке на поду угажене, блатњаве и покапане воском; одаја преображена загушљивим дахом смрти; под димом тамњана измењене све ствари, те чаме шаренице на зидовима, а кроз отшкринуте завесе на прозорима види се бела зимска ноћ.

Лежи дед на столу. Издужено тело изгледа много веће. Глава је окренута у страну као одупи-

93

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА