Топола

КАРАЂОРЂЕВА КАСАРНА У ТОПОЛИ.

(Данашњи пзг^ед.)

И српске жалбе Порти против насиља у земљи и припремања за устанак протнв таквог стања нису могли за дуго остати непознати дахијама 'у Београду. Када су дознали за то, њихов план био јебрзо готов. Местода они буду изненађени рајином акцијом, требало је да раја осети њихову будноет и моћ и да буде ударена одмах с главе. Устанак и сваки другн отпор имао се просто скршити тако што ће бити побијене све главне вође, кнезови и свештеници. Обезглављени народ неће нмати ко да буни и он ће постати ирава раја. Тако је дошло до еече кнезова, толико познате из славне Вишњићеве песме о почетку буне. Алекса Ненадовић, Илија Бирчанин, Хаџи-Рувим, Хаџи-Ђера, Марко Чарапић, и многи други беху погубљени у другој половини месеца јануара 1804. годнне. Одсечених глава, које су донесене у Београд до почетка Фебруара, било је укупно седамдесет и две.

Ђорђе Петровић том приликом био Је срећније главе. Против њега лпчпо пије пошао ниједан од јачих дахијских вођа, јер је било у народу пречих људи, од којих се мислило да прети непосреднија опасност. Потера која је пошла против њега беше другостепене важности, и он јој је доста лако одолео. Стари хајдук није хтео да иде Турцима на ноге нити се дао лако изненадити. Кад су га они потражили у селу Тополи, он већ није био неприправан, иего је примио борбу и помоћу својих момака један део турске иотере побио, а други растерао. Али, после тога, беше му јасно да не можс дуже остати у селу и да уоиште са Турцима не сме доћи у ближи додир. С тога напушта кућу, бежи у нланину старом хајдучком при-

јатељу, Станоју Главашу. Од тога часа почиње српски устанак. Јер овога пута Ђорђе Петровић не бежи да себе заштити, и да само са времена на време из шуме прави испаде против појединаца Турака или њихових каравана. Напротив, он се сад, са друговима, одлучује на борбу против читавог низа лица, против турскнх силеџија и Турака уопште, и поставља себи за циљ да очисти свој ужи крај 6д те напасти и Да даде познатн господарнма у Београду да ни раја све не допушта и да се и код ње на силу одговара силом. Стојан Новаковић лепо карактерише улогу Ђорђеву и Станоја Главаша у овом покрету: „Како (Ђорђе) није био ни међу кнезовнма ни међу богаташнма, нити су каквн год лични интереси имали да га склањају на мнрољубиву политику, Карађорђу се, по његовим војничким навикама, лакше но икоме другом било одлучити да поведе напред све којп више нису хтели да трпе и да подносе. А тако је у тај мах осећао сав народ. Станоје Главаш, чувени хајдучки харамбаша, познат на све стране по Шумадији, оличавао је хајдуке, које је народна невоља тада у први ред истнцала. С тога се, по тим особинама, са пристанком и најмирољубивијих људи, првих дана Фебруара 1804. истакоше у први ред та два човека, објавивши, са пиштољем у руци, прави отворен чисто српски устанак против Турака, пуштајући о њему глас на све стране и делом и поруком."

Одмах, чим еу се састали, Ђорђе, Главаш и остали донели су бдлуку, уосталом тражену од свега народа, да се пређе у нападај. Сами људи насрћу и пале турске ханове по Јасеници, легла субаша н крџалијека свратишта, и хоће да тим јасно покажу степен гнева против њихових власника. Покрету, који је с почетка збуњен и не зна управо шта би хтео носле првог непосредног циља, Ђорђе са друговима даје прави замах, и из чисто локалног ствара покрет нешто ширих димензија. Од првог часа ои, свој’ом енергијом и чврстом вољои човека кој‘и зна шта хоће, ностаје један од најважнијих чинилаца у покрету и његов стварни вођ. Оно што има још да се новим иетраживањима утврди то Ј - е нитање. да ли је он, према своме раду у зиму 1803., бно у вези с акцијом о ширем обиму срнског устанка, на чему ,се радило у то доба и у Србији и у Црној Гори, а нарочито у Трсту.