Топола

Када је Наполеон преко сваког очекивања упао у Египат и задао Турцима разумљив страх, нашдо се у Царпграду да треба попуштати домаћим бунтовницима, односно изгладити све унутрашње спорове. Онп се с тога мире са Пазван Огдом п пуштају јаничаре поново у Београдски Пашалук. То би нова беда за Србе, којима јаничари не могаху заборавити учествовање у прошломе рату нити у Портиним експедицијама против њих. Год. 1799. би убијен Станко Арамбашић; наредне године погибе тамнавски кнез Ранко Лазаревић, а 1801. сам Хаџи-МустаФа-паша. Ове године, уговореним превратом, јаничари се дочепаше Београда и свих већих места у земљи и уведоше један режим суровог притиска и освете. Страдали су од њих не само Србн, него и сами Турци, који су били њихови противници. Власт у руке уграбише четири главне дахије, Мехмед-ага Фочић, Аганлија, КучукАлија Ђеврљић и Мула Јусуф. У свом јасном епском причању Вук Караџић живо приказује стање које је настало после тога: „Кад се огласи наоколо да су баше Аџи-Мустај-пашу убиле и да су против цара, онда навале из околни крајева, особито из Босне и из Арнаутске, све беспослице и крвници и бескућници у Бијоград, као орлови на сгрвину: и даије ји све радо попримају, једно, да би се могли бранити, ако би цар и на њи војску подигао, као на Пасманџију, а друго, да се и између себе један од другога чувају . . . Многи су тада у Бијоград дошли голи и боси, пак се онђе одма оковали у сребро и у злато, и обукли у свилу и у кадиФу, и узјали на атове с ратовима. Сад већ ни судија други није било у земљи осим даија и њиови каба-даија и субаша: кнезови су послије Аџи-Мустај-пашине смрти одма изгубили власт у народу, а и кадија, ђе се који налазио, није смијо од њи ни помолити свога ћитапа. Они су људма судили и пресуђивали по својој вољи, људе били и убијали, глобљавали, отимали (или узимали као своје) коње и оружје, и друго што се гођ допало; најпослије стану силовати жене и ђевојке.“ Природна је ствар да су такви зулуми изазвали реакцију код српског народа. Било је, уосталом, чак и турских покушаја да се збаци тај режим насшва, који је морао довести до катастроФе. Срби, с почетка, мисле да се ствар поправи притиском од стране Порте и упућују тамо своје жалбе.

КАРАЂОРЂЕВА КУЛА И ЦРКВА У ТОПОЛИ.

(Данашњи изглед.)

Представници те мирољубивије тактике били су неки свештеници и угледнији кнезови, људи који су радили са више опрезности. и имали више осећања одговорности. На другој страни, већ у лето 1803. године, Ђорђе Петровић и његови хајдучки другови мисле на борбу, преговарају са земунским трговцима о набавци муниције и крстаре по народу, говорећи да нема другог излаза него прихватити за оружје и на насиље одговорити насиљем. 0 Аранђелов-дану ствар је већ била толико сазрела да су се приликом једне свадбе уговарале већ и појединости како да ее крене читава акција. Пред Божић Ђорђе је већ осећао потребу да се склони испред турских OЧИ ЈУ> Ј е Р се 0 покрету било почело понешто саопштавати, а он се бојао да не би каквим пренагљеним испадом или другом којом незгодом нзазвали еукОбе пре него што би било потребно. Склонио се у Ресаву и ту остао до средине јануара 1804., потичући све познанике и друге људе од утицаја да се придруже покрету.