Топола

Ђорђе је био помилован, док му три друга

беху обешена, а три остала затворена у тамницу. Од тога часа Ђорђе остаје у Радичевој чети, и у септембру 1789., иза Репишта, при једној извидници, спасава капетана, који је био нагазио на једну турску заседу, и убија том приликом четири Турчина. „Овим се Ђорђе после разгласн као јунак и код Срба и код Турака“, вели један од мемоариста онога времена. После тога, у децембру исте године, Ђорђе је, под заповедништвом капетана Симпћа, учествовао у ослобођењу манастира Студенице, и после, при повлачењу, пратио један део манастирског братства, које је, са старинама и утварима и моштима Симеона Немање, напустило манастир н бежало према северу. Наредне године, када је капетан Радич вапао на варош Пожегу, Карађорђе се, са четом својих хајдука, истакао и при насртају на град, као и при повлачењу пред већом турском војском, штитећи Радичеву одступницу. Ради тих својих успеха он је добио подофицирски чин и зЛатну медаљу за храброст. Кад је 15. јула 1790. Аустрија склопила са Турском примирје, и после мир, она је растурила српски добровољачки кор, чувени Михаљевићев „Фрајкор“, задржавши у активној служби само један део ОФицира и нешто људи. Срби из Србије вратише се добрим делом својим кућама плн наставише четнички живот, а они што остадоше учествовали су у аустријској војсци у борбама против Француза. Ђорђе је остао у Србијн. Навикнути на борбе и острвљени крвљу, бивши фрајкорци наставише четнички живот и постадоше напаст не само за Турке, него чак и за своје сународнике. Писак против њих чуо се на све стране. Он дирну и самог Ђорђа, који је хајдучпју сматрао као једну врсту јуначке невоље и бунтовног националног протеста, а не као јевтин занат за разуздане бескућнике и нерадни бећарски елеменат. Он с тога, у праведном гневу, пусти кроз свет оштру поруку: „Тако ми Бога, за којега хајдука чујем најдаље до недеље дана тераћу га и, ако га стигнем, убићу га, а кога не стигнем, истераћу га из ове земље“ Људи којп су нмали прилнке внше пута да се увере како Ђорђева реч не остаје празна претња стукнуше пред њим, па се иди покорише или повукоше подаље од његова домашаја. После, како су се прилике у земљи мало смириле, оде Ђорђе у Срем по

своју породицу и преведе је у Тополу.

Ту сагради кућу и одлучи да живи животом мирна домаћина.

III

Када се после Свиштовског Мира почело да сређује стање у Београдском Пашалуку, и нарочито када је успело да се добије Ферман од 1793., којим је уређење Србије добило извесну, веома ограничену, алн, ипак, осетну аутономију, и када је јаничарима био забрањен боравак на томе подручју, српски људи долазе себи и развијају доста живу делатност у привредном и друштвеном животу. Трговина са стоком узима веће размере, и у њој, као бољи домаћин, учествује и Торђе Петровић. Откако је султан Селим 111 (1789. —1808.), уводећи реФорме у турској царевини, почео да рачуна и са немуслиманским елементом у својој држави, Срби су дошли и до извесног политичког и ројничког значаја. Београдски заповедник Хаџи-МустаФапаша, примајући у султаново име борбу са јаничарима, морао је, за већу сигурност, у више прилика да позива у помоћ српски народ, и тај му се радо одазивао, жељан да истисне из своје средине несносне кесеџнје и са њима повећане намете за издржавање одбранбене војске и да сам дође до јачег израза. Већ 1796. половину коњиде „која је деФиловала од београдске вароши до Бањице“ састављали су Срби, са знатним бројем од 1200 људи. Прота Матија Ненадовић прича у својим класичним Мемоарима како је чак сваког пазарног дана викао телал по чаршијн: „Ко је Србин а нема дуге путке, два пиштоља и велики иож, нека прода једину краву и пусат себи купи. Тако је од честитог везира заповест. Који то не набави, педесет штапа по табани и педесет гроша глобе.“ За време борби против главног јаничарског вође и султанова одметника Пазван-ргла Видинскога, 1797.—1799. године, Срби учествују са веома јаким одредима и органнзују своју народну војску. срнске војске Београдског Паталука био је Станко Арамбашић; у свакој нахији био је заповедник дотични обор-кнез, а у кнежини кнез, који је као подзаповедннке имао буљубаше, односно заиоведнике чета са по 70 људи. Као један буљубаша био је п Ђорђе Петровић. Он се иетакао поново у борби код Смедерева (почетком Фебруара 1798. године), а учествовао је и у осталим акцијама против јаничара.