Топола

Извесну врсту „народске воље“ и опредељености значаја добнва овај покрет народним збором у Орашду, одржаном на Сретење, 2. Фебруара 1804. године. Поред одлуке да се устаје на Турке и да се прими озбиљна борба нешто већих размера, на томе збору пзабран је и вођ устанка. По самом избору дан је основни карактер покрету. Када је, међу првима, био цонуђен Станоје Главаш, он није хтео да се прими, наводећи као главни разлог то да је он хајдук. Народ, бранио се он, неће овакав један покрет да повери хајдучком водству. „У хајдука нити има куће ни кућишта, била је народска аргументација, н сутра, кад Турци навале, он ће у шуму, а ми ћемо остати на мејдану, да нас Турци робе и харају“. Кад су иза тога понудили кнеза Теодосија из Орашца, он се опет бранио речима: „Хајдуку могу кнезови којекако израдити опроштење; али, ко ће кнезовима помоћи, ако се врате Турци?“ Тада Главаш предложи за вођа једног човека који није ни кнез ни хајдук, чврста у одлуци, блиска народу, искусна у борби и човека с извесним ауторитетом.

Као такав био је у онаЈ мах једнни Ђорђе Петровић. Овај је с почетка одбијао избор. Као први разлог он је наводио то што су Срби ненавикли војевати, па да могу лако после првог напада •да клону, а после првог пораза да се нредаду и њега да оставе сама и сувише изложена. Када је скупљени народ дао уверење да ће истрајати, Ђорђеј'е, онда, као други разлог навео свој плаховит темпераменат. „Ја сам љут и прек, кажу да ј'е он говорио, па, ко не послуша или пође на страну, ја ћу тога да убијем; а кога ухватим у најмањој издаји, тога хоћу да обесим и на страшне муке да ударим. Тада ћете ви на мене замрзити и сваки на своју страну разграђивати, па онда ништа од нас неће бити.“ Тај енергични став, толико потребан да се улије поверење и створи поштовање, ма колико иначе опасан, свидео се збору и он је радо пристао да пође за таквим вођом. Окошти, мрки човек, оштра ока и крупних одређених црта, са нимало речитости, али, са јаким осеђањем воље, храбар, прегалац, са никад узалуд не измахнутом руком, постао је ускоро предмет општег интереса, и глас о њему, са том спољашњом карактеристиком, која му је донела име Карађорђе, почео је веома брзо да прелази границе свог

ужег подручја, да кроз мало времена стане прелазити, у машти наше лако распаљиве и у десетерцу одрасле расе, у карактеристични мит средњевековног витештва.

После тога, устанак почиње нагло да букти. Још исти дан, после збора у Орашцу, заређа ново паљење ханова, а кроз даља три-четири дана устанак је обухватио готово целу Шумадију. Беше „крвца из земље проврела“ и освојило уверење како је „земан дош’о, ваља војевати“. Кроз земљу се пронесе општи поклич „сваки свога убите субашу“. „Уста раја ко из земље трава.“ Дахије у Београду нису се надале таквом обрту Место да се заплаши због сече кнезова, рај‘а се ради тога узбунила. И то се иобунила у најтеже време, усред зиме, што је несумњиво знакдај’е прегла на најгоре. У продеће, кад гора озелени, покрет ће несумњиво бити још већи, и ко зна куд ће да се унути. С тога ј’е требало да се што пре стишава. Аганлији, једном од мирољубивијих дахија, би поверено да пође у унутрашњост, са повећим бројем људи, и да рају делом умири, а делом покори. Око 9. Фебруара он је са 400 људи пошао према Шумадији, позавајући људе да му дођу и да чују његова обећања и његове претње. 12. Фебруара, у Дрлупи, био је састанак између њега н Карађорђа, који му је са својнм четама пожурио у сретање. Аганлија је обећавао Карађорђу боље понашање унапредак и укидање су.баша и ханова по селима. БВему, као вођи, понудио је 500 кеса да се смири нли да му у Аустрији купе имање боље од оног у Тополи. Личне понуде Карађорђе је одбио, а за понуде о мењању режима тражио ј’с гарантнје аустријеке власти, јер се на турска уверавања није могло ослањати. Како Аганлија није на то пристао, преговори су се разбили, и ј'ош истога дана дошло ј’с до борбе. У том крешеву сам је Аганлија рањен у ногу, а Станоје Главаш у главу, и читав сукоб остао ј’с неодлучан. Срби, ј’ош невешти, а и заплашени од рашуе, не смеју да насрћу; а Турцн, збуњени отпором н у страху да Србима не дође помоћ из околних села, не смеју да се упусте далеко, и тако и једни и други остај’у неактивни иза нрве крви. Ипак, Турци, свеједнако бојећи се новог прилива устаницима, напуштају бојно поље и 13. Фебруара повлаче се у Београд.