Топола

Срби сами из Шумадије, са још доста веза из ирошлог ратовања, помишљају одмах на своје познанике из суседних места и траже да са њима дођу у додир. Први и најближи, са којим су још у марту почели преговори, и који је с пзвесном симпатијом пратио развој ствари, беше земунски мајор Митезер. Њему устаничке вође пишу 2. априла 1804. како им је он „и отац и мајка“, како њима треба његове поуке и нарочито његове помоћн у муницији. У своме писму од 16. априла Карађорће му описује борбе око Јагодине, па му онда каже како му је жао што Аустријанци устежу помоћ. Он се њим.ч обраћа за више предусретљнвости и исказује жељу да га пе само помажу у борби него и да узму на се улогу врховног господара. „Ја вас јесам ирепознао најпре за старијега, а ви раднте како вас Бог нама управљајте, да душмана из ове земље истерамо.“ „Како нам ви заповедате, онако ћемо се владати" ппше на другом месту. „Дајте нама помоћи и старцјега, јали нам одкажите, зашто ми већ не можемо у овој земљи битп, ако ви не урадите како сте нам говорили.“ А да се види тај став молнтеља још боље, Карађорђе, „Ђорђе Цернн“, како се сам потписује, врховни вођ устаннка, „остаје на службн вам понизни слуга,“ и то једном аустријском погранпчном мајору. Очигледна је ствар да су устаннцн, сагледавши опасност борбе и могућност да буду осамљени, осетплн, уосталом разумљив, страх и тражили наслона. Њнхова самосвест је још веоиа мала; покрет је тек у почетку, иноскромностновогаписма човек никад не би веровао да ће он значити нешто више од једне обичне локалне побуне.

Као прва носледица ових писама била је интервенција славонског команданта барона Џенејина, да између устаника и дахија дође до иреговора. Он је позивао и једне и друге у Вемун, да тамо изнесу своје захтеве и узајамне уступке., Срби се на тај позив састану у Остружници, од 24. аирила до 3. маја, да утврде своје услове. „Ова скупштина, - подвлачи Миленко Вукићевић, има велики значај за ирви устанак, јер је то нрви састанак свију нахијских и устаничких старешина Београдског Пашалука откако су Срби устали на оружје цротив дахија.“ Српски захтеви били су, углавном, ови: да се искорене јаничари, дахије, и вратн стање одређено хатишериФОМ од 1793. године; да Срби чувају београдски град до доласка редовне

турске војске, да би се избегли препади и удари, као што је овај дахијски; да се прогласи општа амнестија; да раја бира своје кнезове и једног врховног кнеза, који би био законита и једина веза између везира београдеког н народа. На састанку у Земуну, 28. априла, Срби истичу своју лојалност нрема Султану и његовим властима, да би тим енергнчније могли устати против дахија. На тај начин онн своме устанку не дају карактер буне против стамболског господара, него га представљају као акт нужне обране. Такво њихово држање долазило је несумњиво због пасивности аустријских власти. Да су ове прихватиле срнске понуде н стале отвореније на страну устаника, ови би, сигурно, изгледали бар у неколико одлучнији. Али, како за Аустрију није био нимало погодан моменат да се сувише излаже за српску ствар и изазива Турке у часу када је обрачун са Наполеоном сваки час био могућ, они су саветовали попуштање, и Срби су их послушали, ма да су већ тада имали друге комбинације н ишли даље од ове ностављене линије. Турци нису нристали на те захтеве; управо, нису смела да иристану. Прогнати дахије из Београда, у коме су они господарилн, беше немогућа и опасна ствар, а без тога устаници не иристајаху да уопште улазе у да.ље преговоре. Састанак ее, према томе, разишао без икаква успеха. Срби су, изгледа, били спремни на то. Ради тога, за сваки случај, они одлучише да почну преговоре с Аустријом, односво да јој се директно нонуде. Нри еастанку с аустријским капетаном Шајтинским, Карађорђе је, у име Срба, изјавио и жељу и молбу да Аустрија узме Србију и да јој за намееника даде једног царског принца. Карађорђу, коме је била у живој успомени аустрвјска војна дисциплина и њихови службени односи, изгледало је, можда, иревише да се он према њима јави у другој улози од оне коју је имао у своје време капетан Радич или Коча или Михаљевић. Он је покретач акције, али, нема амбиције да за себе мисли на владареку власт; односно, он у тај чцс верује да то није за њ. Још један доказ више како су били скромни почеци епохалног дела и како су људи још мало еагледали свој значај у њему. На предлог своје владе, аустријски цар одбио је да прими понуду те врсте. Узети једну побуњену турску покрајину, усред мира, значило