Топола

Шенбрунским миром дођоше под Француску власт сви Словенци сем штајерских, велики део Хрвата и Срба од Трста, Пазина и крањске међе до Котора, Будве и црногорске међе. Све те земље уједини цар Наполеон у Идирију, или боље у илирске провинције, те их као засебну покрајину Францускога царства, посве одвојену од краљевине Италије, са средиштем у Љубљани, предаде у управу маршалу Мармону, који је још од 1806. вршио у Далмацији службу врховног војничкога заповедника, а од 1808. носио почасну титулу „војводе дубровачкога“. Под Француском управом оживе и препороди се читав наш народ у оним крајевима, дошавши први пут у дотицај са модерном слободоумном управом; сада процвета и судство и школство, као још никад до сада. Сада је Словенац, после хиљаду година, први пут опет постао потпуним човеком, јер не беше више роб немачке господе, а 'тако је и хрватски свљак престао да будероб своје властеле. МаршалМармон уведе словеначки и српско-хрват језик као службени језик у саобраћају са странкама у сва наддештва и у све школе. Сада су штампане прве словеначке школске књиге, и први пут писани су тим језиком судски и други службени акти. Сва покрајинска управа сем врховних надлештава прешла је у руке домаћих синова; дух слободоумља, праве демократије и човечности стаде да провејава наше крајеве од Триглава и Соче до Ловћена и Будве, први пут после небројених векова.

Због своје краткотрајности у Далмацији осам, у Истри, Словенији и једном делу Хрватске четири године француско владање у нашој народној прошлости заправо је само епизода. Међутим, поред свега тога, оно је имало јак утицај на дух и мишљење интелигентних народних слојева. У првом реду, оно је у нас усадило здраву клицу идеје народности и тежњу за уједињењем територије на којој станује један исти народ. Наполеонова Илирија, наиме, првипут је ујединила, под модерном централном управом,

знатан део Словенаца, Хрвата и Срба г с ужом Хрватском стопила источну Истру са северним острвима (Крком, Цресом и Лошињем), а Сочу учинила етнограФском границом спрам Италије, и тако Трст остазила као природно пристаниште свога залеђа у Илирији. Шта више, и сам Наполеон помишљао је на проширење своје Илирије, кад је сновао како би се, у евентуалном рату са Турском, дало из Дубице „провалити у Босну“ како пише 14. августа 1810. свомевојноме министру,генералу Кларку, војводи од Фелтра. Међутим, то су очекивал.и још крајем 1809. не само у Бечу, него и у самој околини . Наполеоновој, истичући при томе сродност у језику становништва Илирије с оним у Босни и Србији. Сасвим је природно да овакве крупне промене у непосредној близини Карађорђевој нису могле остати без утицаја, а то тим више што је тада члан српскога Совјета био први апостол народног нашег уједиљета Доситије Обрадовић. Баш у оно доба када је Турчин почео да проваљује у Србију (у јуну и јулу 1809.), Наполеон је одлучно поразио аустријску војску код Ваграма (5. и 6. јула) и присилио цара Фрању да моли за примирје, а онда је склопио мир. Аустрија беше овим ратом толико понижена и изнурена дајој је углед потчуно пао. Како је у исто време читав српски народ једнодушно окривљавао Русију за своје несреће, сасвим је природно да сејавно мишљење Срба у тај критични час изјаснило за Наполеона, надајући се од

КАРАЉОРЂЕВА ВЕЛИКА ШКОЛА.

(Данашњи иаглед.)