Топола

14

прпближавају генију: код професионалног скитнице и моралног лудака. Промптов Горкога каже: «На свету има нароиита врст људи који ваљда потииу од Вечнога Жида. Њихова је особина у томе што никако не могу да нађу себи места на земљи и да се за њ причврсте. У њиховој нутрини живи немирна чежња за нечим новим... Незнатни од њих не могу никада себи изабратипанталогге по свом укусу. и ради тога су увек незадовољни и несретни. Чувене од њих ништа не задовољава, нн новац, ни жене, ни части... Такве људе у животу не воле... они су немпрни и не могу се ничему прилагодити». На другоме месту напазимо; «Бацакаш се овамо онамо, ишгеш, тражиш, нешто нађеш узмеш, и мало после опазиш да то нипошто није оно што тп треба». Као што имамо паралелу између скигнице и геннја лугаоца, тако имамо и између морапног лудака и неканатизованог многоструког генија. Морални лудак, коме, узгред буди речено, машта може у неким моментима да се попне до оне геније, никад није задовољан својим жпвотом. Хтео би сад ово, сад оно, н ничим се не задовољава; почиње данас једно, сутра друто, а ништа нп напола не свршава. Уз ова два тппа можемо споменути и епилептичара, његову несталност у раду п непрекидну жељу за новом средином. А сад да видимо како се ова несталност у раду. ово незадовољство са животом, ово лутање кроз свет —■ јавља код генија. Узмимо Мпрка Рачкога. Живи у сеоцу Шчитарјеву као учитељ. Воли сликарство, али се у исти мах одушевљава за музику. Учи, компонује, оснива тамбурашкп збор; тад опет заборавља музику и ппше стихове и приповести. Одједном му све досадп —■ ово одједном треба подвући, - затвара школу, и нестаде не рекавши никоме нишга. Лута светом и помало се одаје сликар-