Топола

6

начна, једни прпхватили у име либерализ.ма или позитивизма, а лруги проклињали и.блатом каљали у име вере, правде или у име друштвеног и моралног уређења. Застарела схватања, предрасуде, лажни обзпри, урођенп мизонеизам понских људп од науке, већ у самоме почетку покренуше безобзпрну борбу са школом, стадоше као непремостпв јаз између њених засада и службене науке. Требало је да прође внше од пола века, био је потребан непрекпдан неуморан рад целе једне чете велпкпх учитеља и неустрашивих ученпка да бп се закључцп њпховог егзактног научног истражпвања раширплп у целоме научноме свету, да би продрли у укочене нееластпчне душе државника, да би победилн крутост правника; требало је да прође пар генерација да би пгеола дошла до своје коначне победе. А то је било тим теже шго и овде као и код дарвинизма, нису одлучивале научне чпњенпце него у првоме Р е ЛУ јавно мишљење, или, тачније да кажемо, мишљење лаичког неупућеног мноштва и оних неколико исто тако неупућенпх научника којп су се поводили за мноштвом како не би били присиљени да промене својн мишљења о човеку као моралноме бићу обдареном слободном вољом. Ма шта се говорило и ппсало или научно илипрцвидно науЧнимначином о Ломброзовом схватању злочина и злочинца и уопште о Ломброзовом учењу о еволуцији човечије психе, једно мора увек даприхвати и лаик и слепи противнпк Ломброзових теорпја: стара је школа злочин изучавала као социалну појаву, те би истраживала како да се казни човек преотупник који је почпнио злочин; нова школа напротив испитује искљушво злочинда и не говори о казни него о путевима и начпнима како да злочинац буде што мање штетан својој средпни. Док се стара школа бавила искључпво злочином и одмеравањем казне.