Топола

5

логију; ако хоћемо да пратимо развитак и судбину позитивне науке о генију, морамо претходно имати пред очима борбу око криминалне антропологије, јер метод позитивне науке о генију има своје порекло у методу криминалне антропологије. Ниједна научна пгкола после дарвинизма није ■стекла толико ватрених присташа а у исти мах и толико жестоких и непомирљивих противника каб Ломброзово схватање злочина, схватање које се убрзо претворило у монументалну грађевину, у неоантрополошку позитивну школу. Ни о једној теорији после дарвинизма није се толико расправљало и писало, ниједно поље науке није било полриште толиких очајних борби, нигде није било толико постављених проблема који су изискивали неодложно решење и ради своје опште теоретске важности и ради своје непосредне примене и користи, као овде у позитивној криминалној школи. Кажу да је наука строга и хладна. Нигде као у овоме случају немамо лепшег и убедљивијег примера о противноме. Антрополошко и психолошко изучавање злочинца, утврђивање социалних утица]а на његову појаву, на његово испољавање, изучавањз по]аве злочинауопшге, почевши од Ломброза и његових ученика, па до данас, до Патриција и Фериевих следбеника, праћено је ретким полетом оду : шевљења, љубављу према рлду, према истини, према науци, ретким примером личне незаингересованости и оданости према учитељима оснивачима школе. Као и код појаве дарвинизма, и овде су научне теорије, научне дискусије и резултати прешли уски круг научних радника, ушли у масу лаика, у широке слојеве народа, увек праћене одушевљењем и борбеношћу. Борбеношћу и одушевљењем, јер су учења школе, каткад још «ка и неодређена, каткад експеримеитална и ко-