Топола

Краљ Александар 1., као Регент и Врховни Командант Српске Војске, даје мир тим грешницима. Дао им је, јер Он, као и Његова Војска не уме и неће да се свети. Немци су и даље чинили све напоре, да се одупру и да реорганизују разбегле делове Аустро-Угарске Војске доведећи и нова појачања, да зауставе сјајно надирање Српске Војске. Кад је Српска Војска 1918. год. при своме надирању избила већ на Вардар, била је у доста незгодној ситуацији... ЕнглескоГрчка Армија на фронту код Дојранског Језера била је заустављена, па и сломљена од стране непријатеља. Командант Источне Војске генерал Франше д’ Епере наредио је био због тога ђенералу Милну, да прекине даље нападе и да пређе у одбрану. Српска Војска требала је, по његовом захтеву, да заустави даље наступање, да не би „својим хазардним операцијама компромитовала досадашње успехе".

Ситуација је била веома деликатна. Краљ Александар I као Регент и Врховни Командант Српске Војске њу решава сзмо са: „Напред!“ И, то је било најбоље решење. То ie био спас. Благодарећи елану и пожртвовању Српске Војзке, после непун месец дана доспело се у срце круне Св. Стевана; пређен је плави Дунав и бистра Сава и ушло се у кићени Срем, лепу питому Хрватску и Славонију и дивну Словеначку. Преброђена је валовита Дрина и ушло се у поносну Херцег-Босну, поетичну Црну Гору и романтичну Далмацију. Краљ Александар I. као војник у рату показао је особине великог и храброг војника. Цисцнплннованост је испољио и стекао још као кадет у Пажевском Корпусу. Сам дисциплинован волео је дисцнплиноване људе, сматоајући да је дисциплина највећа врлина сваког војника, па и сваког човека.

Храбросш је испољавао у небројено прилика. Лнчна храброст, коју је Он увек испољавао, позната је целој нашој војсци. Она је у безброј примера челичила за време рата вољу наших официра као и војника. Сваки је од официра и војника бораца знао да исприча по неки случај, кад Он ни на молбу Своје пратње није хтео да се склони, кад се налазио на месту највише изпоженом непријатељској ватри.

Као интересантан пример наводимо само случаг кад су на Флоки 31. августа (13 септембра) 1918 год. Крпљ Апександар 1, ђенерал Франше д’ Пере, војвода Степа Степановић, војвода Живојин Мишић, ђенерал Петар Бојовић, пуковник Петар Пешић поред осталих команданта, завршили ковференцију о сутрашњој офанзиви па се враћао на Свој Јелак. До Јелака су водила два пута: један заклоњен иза брега и један отворен и под сталном ватром. Кад су га упозорили, којим је путем сигурније ићи, узвнкнуо је: „Идите сви ви тамо, ја ћу овамо“. Номандантска храбросш код Њега је природан дар. То се очигледно манифестује из ГБегових енергичних наређења и узимања одговорности у најтежим моментима, као при уласку у рат 1914, год. и при гоњењу после пробоја Солунског Фронта 1918.

44

Књига II

НАШ НАЈВЕЋИ КРАЉ