То је "Он"

18 ~

обрађене равни и живо кретање и тумарање по околним путевима и стазама војске и околних становника, обасјаних топлим и милујућим зрацима мелемног сунца, као да их буде из летаргијског сна и апатије. Ето их како се погурени и изнурени исправљају, како им се неумивена, прашњава, чекињаста и испијена лица ведре а загашене упале очи светле неком надом и дечијом радошћу. Застајкују љубопитљиво гледају и у најмањој појави, коју опазе, уживају. Скидају опрему, окрећу се сунцу и лаком ветрићу и ослобођене од спреме изнемогле груди полако се надимљу, напајајући се мирисом и росном свежином што долазаше с мора...

А тамо, дубоко у позадини, преко врлети, кршева, урвина и суморних мочара још иде, корача и повлачи се Он, с истим самопре“ тором, трплењем, с истим жељама и осећајима као и ови челни, само се чује потмуо тутањ и кобан бат Његових безброј малаксалих ногу, од којих тутње и јече горе, брда, и ДОЛОВИ.

То није тутањ, то није бат срлске војске. То је наш свеколики народ. То се Он повлачи. То Он придолази, греди... Он је оставио све; огњешта, мал, своју нејач, земљу, свој адет