Трговински гласник

Број 152.

ТРГОВИНСКИ ГЛАСНИК

Страна 3

и босзнски језик, а потпомагао је досељене странце, па због тога међу чиновницима у Босни и Херцеговини једва ако има домородацз. Калаји ]е изазвао велико незадовољство у Босни. Калаји је лако могао да злада, јер је његова, влада била војничка и апсолутистичка. Буријан н Билински успели су, да један велики део Срба придобију за Аустро-Угарску. За Калајево време су Муслимани признавали султана за врхов ног господара, а већина Срба мислила је, да о судбини Босне и Херцеговине треба да реши Европа. Сада пак Димовићева народна стракка (подрепашн) заузимз законито и аустро-угарско становиште. Заслуга је Билинскова, што су Срби подрепаши ушли у владину странку. Атентат је могла да спречи полиција, да је била умешна, а иа из борима посланика показало се, да је већина Срба у Босни уз подрепаше и да желе радити по владиној заповести. Ма да су Срби бројно, имовно и просветом иајјачи живаљ у Босни, с њима се још увек не поступа како би ваљало. За атентат се ве може учинити одговорним сав српски карод, а Смречањи ј поверовао франковцима у Бечу и Загребу, који шире слепу мржњу против Срба. Иије истина, да је Буријан почео да помаже Србе, него је само престао да намеће босанску народност. Није истина да је Буријаи помагао Србе на привредном пољу. Глиша Јефгановић био је бсгат и пре Буријанове владе. Он је био стал о прогољен, а када је умр‘о Петраки Петровић, поетао је на његово месго члан управе Земаљске Банке. То место доноси 6000 К годишње, али то је за њега маленкост. Ок је стављен за члана управе као богат човек, а што му је полицајна руља нанела штету приликом погрома није знак, да га народ мрзи (него да га не трпи полиција). Није истина, да је Буријан уклокио Пегракију из управе Земаљске Бапке него је он то сам молио због болести, а на његово је место дошао зет му Ристо Бесаровић Истина је да су Срби ђаци понегде истукли Хрвате професоре, али су ови истукли и Србина директора учитељске школеу Пакрацу. Једно је народна, а друго великосрпска пропаганда. Срби желе да очувају своју народност, али то још не значи, да су присталице великосрпске пропаганде. Просвета се не може регулисати према државним границама.

Ако се народни живот угуши, стварз се огорчење и помаже великосрпска пропаганда. Највише се шири велико-ј српска пропаганда, када се невини прогоне. Најбољи пример зато је страховита' влада барона Рауха и франковаца. До-' тле се у Хрватској мало говорило о краљу Петру, али Акуртијева оптужница је српски народи живот довела у везу са Србијом и краљем Петром: и направила читаву узбуну. Штој оптужени Срби нису онда горе про-ј шли, може се захвалити милости на-! шега краља. Та парпица била је велика неправда за српски народ, а многи су људи невино страдали. Народна Јдбрана је просветно друштво које јзвно ради. Правила је одобрила влада. Она су прештампана, па се могу купити у сзакој књижарници за 20 нара. Народна Одбрана је скуп свих просветних и човекољубивих друштава у Србији. Она приређује јавна предавања и забаве. „Словенски Југ“ аише не постоји а друштво „Омладина“ није нигде основано. Искључени ђаци из босанских школа отишли су у Србију, а вратили су се са бомбзма. Није крив мичистар, него полиција, што је дошло до атентата. Браћа Прибићевићи су мирни, ваљани и лојални грађани. Коалиција и Срби у њој су дубоко одани краљу а њихсш политички рад креће се У' државним границама. Нека Смречањи изнесе доказе, ако их има, али Смречањи не би смео бити тако строг, јер је он 2. јуна 1906 суделовао на излету који је приређен у Београд, пз зна добро, да тиме још није постао великосрпски агитатор. Смречањи се није јавио да одговори а надзмо се, да више неће примати кнформзције од франковачких шпијона.ј АУСТРИЈА ПРОТИВ СРВИЈЕ. Интервенција Русије и Француске. Параз, 11. јулз. У „ИнФормацкји ' 1 збанично се саопштава из Пвтрограда да ће Русија и Француска предузети кораке да обезбеде мир између Србијо и Аустрије. Париз, 12. јула. Према француској штампи, у овдашњим аолитичким круго вима аустријска је нота изазвала опште излечађеље. До ио-

следњег тренутка није се веровало да је бечка влада у стању оваке захтеве поднети СрбиЈи Листови пребацују Аушрији што агресивном политиком већ по трећи пут доводи европски мир у онасност и налазе, да Тројни Споразум не сме остазити Србију на милост и немилост Аустрији, јер би ово ково попуштање било у ствари пораз Тројног Споразума. И ако берлинска телеграми. из немачких поузданих извора. тврде, да немачка влада није била консултирана у редакцији ноте , овде су уверени да Је Аус трија овај корак ипак учинила ?10 савету берлинске владе. Иемачка је хтела да покаже надмоЂност Тројног Савеза над Тројиим Споразумом и да овом демочстрацијом одговори на русно-француске манифестацф поводом посета г. Поениареа у Петреграду. Париз, 11. јула. Лист. „Журнал “ вели: да је сорајевска афера остала на чисто судском тергну, она би се сама од себе сузила. Али Аустро-Угарска је дала конфликту политички карактер и карактер претње. Ми смо нред једном\ антисловенском мером, пред ко-' јом Русија не може остати рав-, нодушна. Бечки смутљивци мира промашили су сва/ циљ. АустроУгарска налази се пред алтернативом да или изађе смзшна и забоде свој мач у воду, или да иза 3086 општу катастрофу. Аустрија као достављач. Из Берлина јављају, да је истрага, коју је берлинска полиција повела била против српског ђачко' друштва „Јединство" и чије је статуте и хартије полиција у заптила. јер је по достави Аустрије сматрала да се то друштво бави великосрпском пропагандом, завршена негативним резултатом. Берлинска полицијска власт, која је све друштвене хартије превела, уверила се, да међу узапћеннм хартијама и брошурама нема ничега сумњивог. Како је нс тај начин доказана потпуна невиност српских студената , тосе неће предузимати никакви даљи

дипломатски кораци. Тврди се, да је и државни секретар за спољашње послове дао израза своме задовољству што је та ствар тако брзо окончана. А да ли ја г. Јагов задовољан и „истинитошћу“ доставе, коју је добио против наших студената? Зар он не би могао извести из те чињенице потребне закључке и о истинитост осталих осумњичавања, којима Аустрија сваки час терети Србе и Србију? Бечки „Арбајтер Цајтунг" против ноте. Беч, 11. јула. „АрбаЈтер Цајтунг“ у једном чланку каже: Све нека је истина, да су се српски владини кругови тешко огрешили о човечански морал и повредили међународно право, па ипак наша држава није требаеа никада постављати оваке захтеве. Сваки поједпни захтев формулисан је крајњом строгошћу и оштрином, и у стању је да и сувише раздражи понос Србије, јер сваки од ових захтева значи порицање Србијиие самосталности. Ми би радо запитали грпфа Берхтолда, да ли он заиста мисли, да Србија може примити такве захтеве? Па ако случајно није тога мншљења, онда значи, да је те захтеве састављао беспримерном вештином само зато, да не бу\ду примљени. Из сваке тачке овах захтева провирује крв, која треба да се пролије за једну ствар која се могла, и часним миром уредити; због које треба сада да се пати, и због које пада одговорност на оне, који су предузели овакав корак, који води у страшну провалију. Берхтолд у Ишлу. Беч 11 јула. Министар спољких послова гроф Берхтолд отпутоваће сутра изјутра у Ишл, да тамо сачека крај рока, одређеног нотом, и догађаје, као и да лично извештава о свему цара Фрању Јосифа. Запетост је достигла врхунац, али и ипак влада потпуно спокојство на све стране. — Прашко „Ческо Слово“ конфисковано и по трећи пут због његовог држања у питању конфликта са Србијом.

штву, а госпођицу Андреју малопре одвезе њен деда да је провоза. Матеја похита дг отиде до госпође Мену. Још издалека је спази поред врата њена дућана. С годинама она као да се беше згрчила, и у .четрдесетим годинама њена фигура подсећаше на фину, мршаву девојчицу. Неуморан рад као да ју је исушио; за двадесет година она је трговала концима и иглама, радујући се што може сваког месеца своју малу зараду придружити плати свога мужа и тако му засладити живот. У псследње време њен је муж необично патио од реуматизма, тејебило неизбежно да ће напустити место у музеју. Неколико стотина франлка пензије иису могли подмирити њихове трошкове, те се трговина морала држати и даље. Супрузима Мему у опште срећа није била наклоњенз: прно дете је умрло, закашњена појава другога радосно је дочекана, али и поредтога падала је на њихова леђа као геш:-о бреме, особито сад, кад су се морали одлучити да дете уаму к себи. Стојећи крај врата свога дућана, онасестраш но узбуђивате, управивши поглед на угао авениа д’ Антен. — Вас је, зацело, овамо упутила Селеста?.. Софија Куто још није дошла.

Томе не могу да се начудим: ја је о чекујем сваког тренутка. . Ако вам је по вољи, господине, изволите унутра, седите. Матеја не хтеде да седне на једину столицу, која затвараше узак пролаз, где су једва могли стати три купцз. У дубини дућана, иза стаклене преграде, беше мрачиа соба, која је служила за трпезарију, спаваћу собу и кухињу и која је била окренута у мало, мрачно, влажно двориште. — Као што видите, господине, код на је тескобно. Уосталом, ми плаћамо само осам стотина франака годишње, а где се може наћи дућан за ову цену?! Осем тога, ми смо за двадесет година успели да стекнемо сталне муштерије. О ја се, видите ли, не жалим, — за меие ће се свуда наћи довољно места А муж долази кући само предвече, седа у столицу и пуши лулу, — ни ње му иије потребно много места; ја га, истина мало мазим, али он не истражује много... Само не знам, како ћемо се овде сместити с дететом... Сетивши се малог Пјера, свога пр венца, очи јој засузише. — Видите ли, господине, од тада је! прошло десет годича, али ја као сад да гледам Софију Куто, кад ми је довела мога малишана. Мени су толико

капричали о красном ваздуху у Ружмону, о здрављу детета, о руменим образима мога Пјера, да сам се одлучила да га оставим тамо до пете године, бојећи се да овде неће бити ме ста за њега. О, вч не можете ни замислити колико сам новаца на то издала, колико сам поклона испослала дојиљи! Ја сам се тиме просто упропастила. Али кад сам затражила да ми га доведу, довели су ми га тако мршава, бледа, слаба, као да за све то време није иојео ни комадића хлеба. После два месеца он умре на мојим рукама... Мој се муж после тога разболе, и да се нисмо узајамно тако јако волели, ми бисмо се, вероватно, обоје утопили. Обузета грозничавим немиром, она поново изиђе на дућански праг и одмери улицу нестрпљивим погледом. Уверивши да нико не иде она се врати унутра. — Ви можете замислити нашу радост, кад сам, пре цве године, у тридесет осмој години, родила мушкарца. Ми смо готово полудели од радости. Али колико је уз то искрсло брига и тешкоћа! И на крају крајева морали смо га опет дати 'дојиљи, пошто га нисмо могли наставити код себе, И» ако смо се клели, да га иећемо упућивати

у Ружмон ипак смо најпосле морали признати, да нам је л^есто познато и да њему тамо неће бити горе, него у ма којем другом селу, Али дали смо га дојиљи Виме, а не Аоазо, која је убила мога јадног Пјера. Чим је навршио другу годину, нисам хтела да чујем ни о каквим обећањима и понудама и затражила сам да ми га доведу, премда не знам где да га сместим... И ево већ читав сат очекујем га и дрхтим помишљајућн, да му се није што догодило. Оие не могаше остајати у дућаиу, него опет изиђе на улицу, загледајући се са страсним не;трпељем у детаљину. — Ах, ево их! — ускликну она најаданпут. Софија Куто, са уморним, срдитим лицем уђе у собу и спусти за:пало дете на руке госпође Мену. — Но, није било лако носити вашег Жоржа! За њега већ не можете рећи да су вам вратили само скелет. (Наставиће се).