Тренут вечности : песме

148

"А гомиле мале,

(Остатци од грома; Полако и ћутке,. Враћаху се дома...

Тамо, у даљини,

Уздаси се чују; К'о да умирући Тужно јадикују...

Не беше им жао

Што су млади пали, Ал им беше жао,

Што још нису знали:

Рад кога су циља Своју крвцу лили,

И јесу ли нове Земље задобили.

То им беше жао И ништа још више, Јер видеше да се Заман само бише...

— На гомиле мртвих, Што јуначки паше, Гавранова црних Јата попадаше...

Кара-ђузија. Онај витез, тамо, И онај, онамо, Овај, овде што је, Из чете су моје...

К'о прави јунаци, Борише се славно;