Тренут вечности : песме

149

· Изгинуше, листом, __ Две стотине равно!.

(Следила се врела У Алије крвца, Тешко му је било Око болног срца...

= На подножју једног Обраслог брдашца, Амазонка сиђе Са свог верног вранца...

И разгрну шибље, Међ лисним гранама;

Где лежаше мртва,

· Нахалима сама...

На грудма јој копљем счупано руво, А румен јој мртвој Краси лице суво.

И као светлишта, Што по магли језде;

Тако њене очи Самртничке звезде.

Одсјајују немо (Одсев бледог лица, Што трепери испод Тамних трепавица...

Али рука бела, Клонула ва трави, Држала је чврсто, сад мач крвави ..,