Тренут вечности : песме

125 Понеше ме брзе мисли, И уморног сан ме свлада;

На један мах, ја се нађох У сред дичног Београда...

Место српске миле речи, Ја немачки језик чујем; Па затварам очи плачне, Све се више успављујем ...

Али, опет, ко на јави, „Немушти“ ме језик дави..

По школама српско дете „Латиницом“ само пише, (Са уздахом оно шапће: „ћирилице нема више! ...“ Сред домова ко авети, Сред звекета бесне клике, Промичу ми пред очима ровна дела... Страшнеслике...

Испијена, бледа лица,

Исписаних тешких бола, Умирућа и без хлеба,

Српска чељад боса... гола...

Све је тужно, без осмеха, Уздаси се само вију,

Црни... тужни Јова И. Уплакане очи крију.

Кроз улице: Кале- Метан |ихајлову, Теразије, ·

Свуд је пусто без Србина, све даље од Славије...

Спроводи се смртни крећу, Црн се одар свуда стире;