Тренут вечности : песме

'39

А скрштене руке беле На грудима преморене, И без сабље и без пера, Мирно леже укочене

Затворена ока оба, Лежи јунак ко да спава, Заборављен . . . запосшављен... На постељи заборава

Док господа, у активи, орденима и са хвалом, Уживају пуне плате, н, с пензијом бедном малом . По закону сшаром, знате

Некада је јунак био, Породици својој дика. Приђите му, ђенерали, оздравите мученика...

П.

Пред кућом га лафет чека, без крова и без склопа; Он јунаке мртве вози, Место топа. То је, веле, почаст нека!.

За све време рата... борбе. то је имао то је дао; Док је био у животу За почасти није знао...

А сад, ето... „благо њему...“ Хладно тело као стена, Уз поздраве чете прати арш самршни Бешовена...