Тренуци и расположења

136

ДАНИЦА МАРКОВИЋ

Ти си храм величанствени мојих прегнућа С олтаром чедним илузија трошних, Небо звездано си ти мојих надахнућа

И позорница химера пустошних. Искупљујеш и потчињаваш,

Ободраваш ми дух и заглушујеш чула; Изграђујеш и разораваш:;

Оличење сам тобом снаге и расула.

,

Мудрости и стрпљењу си ме научила; Ледиш ме као мраз и као сунце пржиш; Жеђу си ме још од постања мучила; Све парадоксе и симболе све садржиш. Ти си жртвеник мојег живота

Победа моја и слом;

Моја си највиша лепота

Срца мојег идиом.

Ти си џиновска призма

Што у безброј боја чаробних Ломи зрак оптимизма; Колевка нада си загробних. Ти си песме моје завичај

Ти си престо мој и сужањстве Ти жезал и пут у изгнанство, Пустиње моје цветни крај.

Ти си смисао идеје о Богу.

И симфонија моћна песникова бића, Вир зачарани у лудом вртлогу

И наслућење великих открића.

Ти си огледало чаробно овог света И темељ куле вавилонске; ФОсновица си ти свих преокрета

И пожар варнице исконске.

Ти си немир, што сан ми одузима; Ти си крст који носим смело;

Ти врело усхита што ме прожима И одрицање неуспело

ај чл аб