„Уништење естетике“ и демократизација уметности

32

умро: он није припадао никаквој Цркви, никаквој Академији, никаквом режиму, до режиму слободе."

За велика уметаичка дела потребна је хармо нија и јединство у осећањима доба. Данас људи немају заједничких идеја које би складно сједи њавале све људе. Наука је бацила светлост на стара веровања која су спајала људску заједницу, и сабласти прошлости нестају. Алн научае истине још нису дубоко продрте, наука још није заменила старе идоле, и човечачство даље остаје у хаотичном стању, раскомадано, распарчано борбама и антагонизмима сваке врсте, несоосо&но за велике заједничке напоре и за једну велику, склад ву, општу уметност. И оваква уметност каква је данас одваја се од живота, скриза се само у узак круг посвећених, у једну малу елиту. Роаски рад убија сваку рацост, свако осећање за лепоту, сваки полет ка идеалу. Биљка људска не да не цаета, но кржљави и вене. Некада када те уметкост била у народу и кадаје народ имао уметничко осећање дизала су се велика и бесмртна дела уметности. У златно доба Грчке, уметност је била неорестано пред отима народа; вазда отворени су храмови укра шени рељефима из народне историје и мигологије; песннци читају своје спевове и делл на великим народним свечаностима, пред грађанима целе грчке земље; трагедије се представљају подведрим небом, пред десетинама хиљада гледалаца; велкки говорници беседе на скупштинама и трговима и, новап, и одело, и посуђе носе обележје уметности: цео је живот прожет уметношћу. У векозима вере, у Оредњем Веку, готске катедрале су зидали људи из народа; поколења незнаннх генија уносила су у танковрхе сву своју топлу веру, све своје стремљење висинама небескога идеала; нзрод је налазио утеху и радост у њеним белим и олеме нитим сводовима и у ишараним зрачним окнима,