„Уништење естетике“ и демократизација уметности

35

старе, наивне, збуњене, чисто негативне девизе: уништење естетике , чује се нов поклич : демократизација уметности , тежња да уметност постане својина и радост свију створења људских, јер на њу народ има пуно и природно право, као и на науку, као и на културу духа, као и на све што га чини лепшим, бољим и свеснијим.

Да се разумемо само. Нико не мисли да је то и најглавније и једино, и да је то остварљиво, одмах, без икаквих претходних услова. Познат је онај Рускинов естет који ]е на једном лондонском мосту видео једнога просјака. Просјак је имао неки отрцан и позеленео реденгот и улубљен цилиндер, и скрушено је пружио руку за милостињу. Естетово естетичко осећање се узбунило због те ружне нескладности између одела и положаја бедникова, узме га собом, одведе код најбољег кројача и направи му право просјачко одело, према сликама у КаПопа! 6аllегу, и, гладна, одводи га опет на мост. Мало за тим прође један свештеник, и када чу откуда просјаку то старин ско одело, осећање му се узбуни што је естет мислио само на спољашност просјакову, а не на ње гову душу. Одведе га у цркву, на предику, и после га понова доведе на мост, опет гладна. Била би и потпуна илузија, чак и једна свирепа иронија, и мислити да се уметност може ставити на домак народу, ако се у исти мзх не поправи материјалан положај тог истог народа, ако се не учини да се ропски рад олакша, да одмора телу, слободно време да може да живи, и за сврју по родицу, и за јаван живот, и за мисао, и за осе ћања. Речено је да сиромах човек треба да има новаца да купи књигу и времена да је прочита ; са уметношћу је исто тако. Ко ради дванаест или петнаест часова, тај једва чека да се дохвати постеље и одспава мртвачким сном, да поврати мало