Успомене из младости у Хрватској

8 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

Ови Туропољци изказаше се између осталих бранича против провале Монгола (1241.), кад се била за кршћанство одсудна и крвава битка на Гробнику близу морске обале хрватске. Краљ Бела [М.6) нобилитирао је стога цијелокупно туропољско пучанство и дао му велике повластице. У оно вријеме било је таково одликовање нешто сасвим друго, него ли је модерно „узвишење у сталиш племића“. Бити племићем значило је у оно доба бити слободан човјек с правом на посјед земљишта и на опрост од свих пореза и даћа државних, тако и опрост од присилног војниковања; значило је управљати са својим изабраним областима на основи самостално створених статута с том једином дужношћу: у вријеме правог рата ратовати на коњу и на свој трошак тако служити краљу. Њихов (туропољски) гроф (комес) имађаше, као угарски магнат, место и глас у хрватском сабору и у заједничком угарско-хрватском државном. И покрај лошег земљишта био је овај изнимни положај туропољских житеља главни узрок њиховог све већег сиромашења. Мушкарце је право дужности судјеловања у самоуправи жупе одвлачило од пољодјелства, које тако паде искључиво на терет жена и дјечака. А некакав дјетињасти племићски понос замаглио им главе толико, да су одбијали сваки обрт и сваку трговину као недопустиво и непристојно занимање.')

Немарност владе и у три стољећа периодичне провале Турака, што је осиромашило и онако сиромашну земљу, једнако је било узроком, да европска култура није ову сеоску аристокрацију нити олизнула. "Само ратарство, чинило се тому свијету, да је занимање достојно племића. Милостиви господин, милостива госпа, млади госпон („„јипкег“), и милостива господична (тајја“), могли су обрађивати јалово тло, ђубре крцати и истоваривати, краве, свиње и гуске чувати, а све то без повреде части; али обрт и трговину препушташе туропољски племић неслободном кмету и грађанима. Ако би се пак туропољски племић заборавио, па се одао таквом послу, губио је племићке повластице, те му није ништа друго преоста-