Успомене из младости у Хрватској

УСПОМЕНЕ ИЗ МЛАДОСТИ У ХРВАТСКОЈ 9

јало, него оставити кућу и кућиште с разлога, што је туропољски племић ратар и што ратар мора остати.

Такав сељачки аристократ био је у почетку ХУШ стољећа и мој прадјед Михаљ Павловић Ткалац/) и остао би такав до вијека, да га рат, поводањ, неродица и пошасти не потјераше с рођене груде. Савске поплаве отплавише му кућу, потопише благо, исхараше оранице и накотрљаше шљунка, а жена му оболи и умре. Михаљ Павловић ипак не изгуби наде; и рече збогом свом расутом селу и кућишту и пође да себи тражи другу постојбину.

Оде дакле у Босну, гдје су тада некоје хрватске магнатске породице имале још свога и то приличног посједа (као Јелачићи, Кеглевићи), те се насели на кеглевићанском посједу. Но како су Турци, рођени паликуће, за неколико година међу осталима сажегли кеглевићанска имања, а људе сасјекли, увидио је гроф Кеглевић, да му је немогуће имати у Босни имање, те се повуче натраг у Хрватску. С њим се врати натраг и Михаљ Павловић кући у Туропоље, те се склони неком Хорватићу, поданику племићке обитељи Погледић, у селу Краварско, које је припадало Погледићима. Узе за жену касније Хорватићеву кћер Агату, денобилитира се и постаде прави сељак, као што су била и три сина његова, између којих је био најстарији мој дјед Стефан, који се родио 11. августа 1749.

Стефан Михајловић баштинио је од свог оца здрав разбор и енергију, па се није лако могао уживити у прилике, у којима је живио остарјели му отац као поданик свога земаљскога господина. У Посавини био је и остао обичај, да се младићи дају у најам као лађари — хајоши — на житарицама, које плове по Тиси, Дунаву, Сави и Купи, те промећу житну трговину од Баната преко Сиска до Карловца, одакле иде промет копном до хрватскога приморја.) Стефану Михајловићу омилио такав промућурни живот боље но ратарство. Био је разуман, тријезан, марљив и штедиша, и за мало година постане од морнара корманош, а послије неких десет година и сувласник мале