Успомене из младости у Хрватској

104 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

што сада знаде, неће никада више знати, па макар ето ни „фрајтер“ (подкаплар) не постао. У то се слегла и љутитост господина учитеља, па нам рече доброћудно: „Дјецо, ја знам, да ништа не можете научити, када вас подучавам у језику, што га не разумијете. Али Кесар тако зиповиједа и тако мора бити“. Ми, дјеца, нијесмо то могли схватити, али шта се могло радити, кад је тако морало битиг Па, и ми други не бисмо ваљда боље њемачки одговорили од сиротног Јаребића. „Немој се зато кињити, мој младићу“, рекне ми заставник, „што си мислио, да је „олбрдо“ турска ријеч. Тешко да би је разумио и рођени Нијемац“. (Сада настане распра, како да нас тројица спавамо на једном лежају. Добри Јанко Хољевић ријешио је проблем, што се сам жртвовао. „ја морам и онако ноћас прегледати страже, — рече он моме брату, — па због тога устати. Спавај дакле ти с дјечаком на том логу, јер сте зацијело уморни, а ја ћу се на вашим одијелима повалити по поду и неколико сати починути као ћесар“. Уистину започео је хркати већ за четврт сата. И мој брат заспа мало затим, али нијесам могао уснути ја на тој уској тврдој постељи, јер ми је сметао одјекујући и десетероструко онај глас „олбрдо“ а и звецкање сабље Хољевићеве, када је устајао и облачио се. Чим је свануло, скочио сам с проклетог лежаја, обукао сам се и отишао солдатима, који ме дочекаше с питањем: „Хе, младићу, шта ти ту радиш=>“ — „ја сам заставников брат“ одговорим ја њима, „па ћу с њим да држим кордун“. — Они се насмијаше. „Сирома младићу, не знаш ти, шта је кордун и бићеш весео, када одавде одеш. — Када буде смјена, ми ћемо отићи натраг кући“, рекне ми један други, „оди са мном одвешћу те кући“. — „Хвала, али ја не идем. ја сам дошао да видим кордун па ћу остати с братом“. Ја сам хтио отићи мало даље, али ми један војник рече, да се ни за корак не смијем уд ии од чардака. — „Зашто“ — „јер је забрањено“. „А зашто забрањено 2“ — „Гледај равно! Граница је одавде тек око педесет корака далеко, а ако пре-